Danas sam saznala da si devojčica.
Dok rasteš ispod srca moje devojčice, na najsigurnijem mestu na svetu, uputila bih ti par reči, jer ako su tačne sve one teorije o energiji, snazi uma, telepatiji, verujem da ćeš ih ti prepoznati i razumeti.
Još uvek si nestvarna. Još uvek nisam dodirnula taj stomačić u koji si se smestila i u kome ćeš rasti još par meseci pre nego što nas blagosloviš svojim dolaskom, pre nego svom budućem tati i svojoj budućoj mami postaneš centar sveta, ono Sunce oko kojeg se sve vrti.
Jednog lepog dana, bez obzira da li će tog dana padati sneg, ili kiša, ili će biti neverovatno toplo za to doba godine, ili nezabeleženo hladno, ne znam, znam samo da će biti zima, kad ti budeš udahnula ovaj svet i prvi put zaplakala, oni će početi da mere vreme po jednom sasvim drugačijem kalendaru.
Kuća će im mirisati na mleko i mir. Tako mirišu kuće u koje se uselila beba.
Oni će te ushićeno gledati ne verujući da si njihova, tako to bude.
Jer, znaš, ja se još uvek živo sećam trenutka rođenja moje devojčice. Kad sam je rodila, dugo nisam verovala da je moja. I zato je za mene novorođena beba najveće čudo na svetu, nikakav Kolos sa Rodosa, Semiramidini viseći vrtovi, Kineski zid, Maču Pikču… već ono što je stvorila ljubav dvoje ljudi.
Ja ću te najverovatnije gledati ne verujući da te je rodila moja devojčica.
Tvoji budući roditelji još uvek ne znaju šta ih čeka.
Spustiće te u njihove ruke i oni će biti u početku ponašati kao da mogu čak i poljupcem da te povrede. Toliko puta sam bila prestravljena i sad sam prestravljena kad pomislim koliko puta će moja devojčica biti prestravljena. Zbog tebe. A tvoj budući tata zbog obe.
Ti ćeš plakati, zacenjivati se, imati grčeve, nećeš spavati jer ti rastu zubići, imaćeš osipe, sve moguće dečije bolesti, a moja devojčica će misliti svaki put da je to smak sveta. Od trenutka kad ti budeš došla, ona će postati super osetljivi senzor za meškoljenja, padanja pokrivača, ritam disanja, visinu temperature… Nikada više neće spavati kao što je spavala pre nego što si ti ušla u njen život, pre će to spavanje podsećati na vojnika na straži. Zauvek.
Kad budeš bila sita, okupana i kad budeš zaspala snom anđela, njih dvoje, tvoji roditelji, će na prstima prilaziti da oslušnu da li dišeš. Tako to rade roditelji, sve je panika, kad budeš dugo i neutešno plakala, pa onda kad ne budeš dugo zaplakala.
Ja znam kako je sve to normalno, ali tvoji budući roditelji još ne znaju. Zato te molim, kad budeš plakala, plači onim zahtevajućim plačem – ej, vas dvoje, ovde, sam, gladna sam, mokre su mi pelene, malo bih da me neko ljulja… a ne kao da će upravo nastupiti smak sveta.
Eto, to te molim, budi blaga prema njima.
Dobila sam tvoje prve fotografije, ali još uvek ne mogu da te zamislim. Da li ćeš imati oči na tatu ili onaj nosić na mamu koji ona baš i ne voli. Ovih dana skoro da ništa drugo ni ne radim sem što te zamišljam.
Dok ne budeš došla, preslišavam se da li još uvek pamtim sve one pesmice, razbrajalice i bajke. Prizivam mirise i vadim iz kutija uspomena one sitnice koje sam sačuvala, kao ove portikle koje sam vezla za tvoju mamu.
Zapitkujem.
Dosadna sam.
Svaki čas kažem – daj da vidim taj stomačić.
Jesi li dobro?
Dosadna sam… ali, Čudo jedno, tako sam nestrpljiva!
Ako ste me pratili na mrežama, prethodnog vikenda sam bila gost Hotela Jezero na Borskom jezeru i dok smo sedeli i pričali koliko je lepo, neko je rekao – Ovo je srpski Bled. Mene generalno nerviraju ovakva poređenja, samo zbog toga što ništa nismo uspeli tako da brendiramo pa da neko, recimo, dok sedi na Bledu, kaže – Ovde je toliko divno, ovo je slovensko Bor Lake.
Za početak, malo informacija koje niste učili u školi, kao ni ja, i danas pamtim ono – najveće jezero na svetu, rudna bogatstva Afrike, a toliko toga ne znam o rođenoj mi zemlji. Što bi reko onaj glumac – neće da škodi. Bolje ovo nego mali milion onih informacija kojima nas tovare u toku dana a koje nam ni za šta u životu nisu potrebne.
Ostatak u slici i reči.
Svi hotelski sadržaji uključujući kuglanu, karaoke salu, Jazz klub, bilijar, sauna su u besplatni, to jest u sklopu cene, dodatno je potrebno platiti samo slanu sobu i masažu. Da ne zaboravim, a vrlo je važno, hotel je prilagođen osobama sa invaliditetom. Za one koji imaju problem kako udomiti kucu na nekoliko dana, hotel je pet friendly. Što se hrane tiče, doručak, ruča i večera su koncipirani kao švedski sto, a ako poželite nešto drugačije, deset minuta od hotela nalazi se hotelski etno restoran „Jezerce“ sa onim obožavanim kariranim stolnjacima i muzikom na uvce, za igranje, pevanje i plakanje 🙂
Na Borskom jezeru će vas buditi Sunce, toliko je tiho, eventualno recepcionar, ako naručite buđenje, ali zašto biste. Još malo bonus fotografija ovog rajskog mesta.
Naš boravak na jezeru podrazumevao je i panoramski obilazak Bora, za to šta je s leve, šta s desne strane, pobrinuo se @DedaBor, kao i silazak u jedini kafić pod zemljom, 400 metara ispod zemlje.
Bor je zadivljujuće čist, kroz glavnu ulicu, između dve kolovozne trake postavljen je muzej na otvorenom, posvećen rudniku, ovo je damper, prosto da se prestravite kad stanete pored, ovi mali ljudi su ta ekipa koja je celom vikendu dala dodatnu lepotu, nedostaje Spomenka Marković Avramov koja je bila iza foto aparata zajedno sa Igorom Mitrovićem.
Konačno, stigli smo do rudnika, čuli šta kako i od kad, kopovi deluju impresivno i vide se iz svakog ugla Bora i onda su usledile pripreme za silazak u taj kafić u utrobu zemlje. Uz sve psihičke pripreme, šaljive nagovore, ja ostadoh jedina na površini, znam mene pa sam izbegla situaciju da dole počnem da kolutam očima i padam u nesvest, da svima presedne. Kako sam zamislila razne horor scene, ufotkah ih pre silaska, zlu ne trebalo 🙂
Dok su oni bili dole, ja se vrzmala okolo, ovako se pune rudarske lampe.
Onda su konačno izmileli, svi na broju, nasmejani i neoštećeni.
A onda se uredno uhvatili telefona da jave rodbini, prijateljima i poslovnim partnerima da su živi i zdravi.
Na kraju, kažu da je ovo bila najveća veštački napravljena rupa u Evropi koju sad pune jalovinom, šta je jalovina, pojma nemam, valjda nešto što im ne treba. Iza se vidi nova topionica otvorena prošle godine. Iznad Bora više nema dima i kažu da je zagađenje manje nego u Beogradu.
Neizmerno zahvalna hotelu koji nas je ugostio i RainDogu koji je bio naš domaćin.
Čvrsto obećavam da ću sledeći put sići u taj kafić. More, i čizme ću da obujemi rudarsku lampu da stavim na čelo, a i krampa ću se dohvatiti. I pevaću ono – Haj ho, haj ho… 🙂
Ukoliko vas interesuju ostali utisci i fotografije sa vikenda nazvanog #Borovanje, pogledajte ovde.
„U vreme kad stotine ljudi gladuju neprimereno je reklamirati one koji troše bogatstvo na haljine a kojima bi se moglo nahraniti hiljade ljudi. PS to što je dotična promenila i veru ne čini je nikakvim primerom bilo kome.“
Dotična je Ana Ivanović.
Komentar je jedan od hiljade i hiljade onih koji nisu sredili svoj život al’ savršeno dobro znaju kakav njen treba da bude, naročito kako je njena svadba, uključujući i venčanicu trebalo da izgleda. U komentarima prednjače žene. One koje se udaju u kilometrima karnera, sa sisama na izvolte svim svatovima uključujući i devera i starog svata. One koje naglašavaju da su se udale po starim srpskim običajima što podrazumeva kič i malo više kiča, prangijanje, bar dve svađe višedecenijski posvađanih rođaka, bar jednu tuču i bar stotinu uvređenih što je pivo bilo toplo, supa hladna a pečenje masno.
Svi oni osporili su Ani da ima pravo da se uda za koga želi, gde želi, kako želi i u čemu želi.
Ana je, pre svog venčanja trebalo da raspiše referendum, pa, imajući u vidu rezultete istog, da potegne onog Bastijana vereničkim prstenom u glavu i vrisne:
Ma jebo venčanje, jebo moj budući život, moj narod je gladan! Gla-dan! Sedne, zamisli se da li je u redu u vreme globalnog ludila da se udaje za katolika, ona prava Srpkinja, sve stopira i vrati se među sve vas neobrazovane, licemerne, ljubomorne, zavidne, nesrećne, koji život nemate, kako biste ga i imai kad neprekidno držite nos zaboden u tuđ život.
Među sve vas velike vernike kojima je bog lepo dao deset zapovesti od kojih se ama baš nijedne ne pridržavate i koji je zaboravio da doda jedanaestu – Ne zabadaj surlu u tuđa posla!
Među sve vas koji biste Anu, izdajnicu, počupali za onu divnu kosu, kako se usuđuje da se smeje na sopstvenom venčanju dok vi… pa dopišite šta vam fali u životu.
Nego, pod uslovom da svi vi koji ste ostavili one ogavne komentare mislite to što ste napisali, a naravno da mislite, uključujući i da joj je muž „kratak, ali će ona to kompenzovati svojom visinom“, osvrnite se malo i pogledajte one koje retko gledate pa mi kažite da li su vam muževi dovoljno dugački, to jest – visoki i da li je to dovoljno za vašu sreću. Iako nemate ’leba da jedete.
Srećom, nijedan vaš otrovan komentar neće uticati na Anin život.
Ali, evo, od jutros sedim i mislim koliko ćete vi života pokušati da upropastite i koliko biste upropastili jer vaš sin ili ćerka mogu sutra da se zaljube u nekoga ko je
Kako ćete preživeti što će taj neko vaš otići da stvara svoju porodicu i gradi svoj život, ne misleći u tom trenutku da vi nemate ’leba da jedete.
Obaška ne mogu da dođem k sebi da li neki od vas stvarno, najstvarnije misle da je Ana trebalo te novce koje je potrošila na venčanje, venčanicu, Veneciju, da doturi vama, bilo kome, jer glad u svetu, globalno zagrevanje, migrantska kriza, otapanje glečera, ugrožene foke, nezbrinuti psi…
U srpskom narodu postoji verovanje da je najsrećniji dan u životu jedne devojke – dan venčanja. I vi sad Ani, zbog sopstvenog jada i bede, osporavate da bude srećna.
I ja sad vas pitam – kako njena sreća može da vas ugrozi i kako bi njena nesreća mogla da vas učini srećnim?
I ja sad vas još nešto pitam – dok vodite brigu o tuđem životu, zapitate li se ikada ko vodi brigu o vašem?
Zato i jeste takvi.
(Foto: nst.sky.it)
Veliki problem u sprskim vezama i brakovima predstavlja neprihvatanje da je jedno od njih imalo život pre i da će ga imati posle rastanka, razvoda, razlaska, kako god da se ta veza završi, kad se završi. Većina brakova je protkana ljubomorom na one koji su bili u životu onog drugog, iako odavno nisu, kad god sretnu tu neku osobu, naročito ako su tog trenutka zajedno, dođe do konflikta – kako si mogla/mogao sa ovim/ovom… Većina brakova je protkana ljubomorom i na neke nevidljive buduće, šta bi bilo kad bi bilo… Glave bi letele, krv liptala i često se to podvodi pod zezanje.
Imam dve drugarice, jedna nikada nije zapalila cigaretu, evo već 17 godina pred svekrom i svekrvom jer njen muž smatra da bi time strašno uvredila njegove roditelje, svih tih godina krije se po veceima, na rođendanima, svadbama, proslavama, kad god su zajedno.
Ona je od vrste – zlostavljana žena. Razni su oblici zlostavljanja. Ako vam se ovo učini glupim, ne da nije glupo nego može čitavu priču da ispriča. Ko zna šta ona još ne sme i ne može što nije vidljivo, a neće ili ju je sramota da kaže.
Druga živi sa muškarcem koji, mi je jednom, kada smo sedeli u kafani a ona ustala i pošla u vece i on je ispratio pogledom kao da je boginja sišla s neba, na pitanje čime je „zaslužila“ takav pogled pun obožavanja, rekao kratko, blesavo:
Znaš da smo se nas dvoje upoznali u kafani. Ona je sedela sa svojim društvom za jednim stolom, ja za drugim. Kad sam je video kako strasno puši i pije, pomislio sam – ona je žena mog života. E, pa ona je žena mog života.
Ona je od vrste slobodna žena. Slobodan čovek. I dalje strasno radi sve što radi i on to kod nje obožava.
Ja sam od onih koje su uvek želele da budu slobodni ljudi i koja je svoju slobodu uzimala kao nešto što joj pripada, bez objašnjavanja.
Ja sam od onih žena na kojoj su neki muškarci pokušavali da ispipaju svoju moć pa mi je jednom tako jedan rekao da ne smem da izađem bez njega. Izašla sam i ostala do jutra. I on je podigao ruku, ali samo podigao jer sam je podigla i ja.
Ja sam od onih žena kojoj je jedan dečko rekao da je super, divna, krasna, svako bi me poželeo, ali da on ne može da se pomiri s tim što mi nije prvi.
Oh, odgovorim ja, možda bih se ja, da sam znala da ću te sresti i sačuvala za tebe neokrnjena i neotvorena, pošto ti očigledno misliš da sam polovna roba, ali čisto sumnjam.
Ja sam od onih kojoj je jedan muškarac zapretio da će biti njena senka, da će je sahraniti jer mu je uništila život, samo zato što ga nije volela. Istog trenutka sam, pred njim obavestila sve za koje sam mislila da ih treba obavestiti. Posle se izvinjavao i rekao da se zezao. Nije mi se proveravalo.
I ja sam od onih koje je majka učila da ne postoji ništa na ovom svetu što ne sme, sem ono što sama misli da ne sme, da granice samo sama sebi mogu da postavim. Da nisam ničije vlasništvo i da ne smem biti. Da sve na ovom svetu što pripada muškarcima, pripada i meni.
I jedno vreme sam imala veliki problem sa onim što ona živi i priča i onim što vidim okolo. Jer ona je pričala i živela jedno a okolo se pričalo i živelo drugačije, da kad iskočiš iz očevog krila, upadaš u muževljevo i njega za sve moraš da pitaš i s njegovim blagoslovom da radiš. I srela sam mnogo žena koje na senku mužu nisu smele da stanu, kome su morale najbolji komad mesa u tanjir da stave, da njegovu majku zovu mama, koje nisu bile autoritet svojoj deci nego su ih vaspitavale sa „videćeš kad ti dođe otac“, a onda otac arlaukao „jedini ti je posao da vaspitavaš decu a ni to ne umeš“, koje su za sve morale da ga pitaju i svaki dinar da pravdaju, kojima majke nisu smele da dođu kad on nije raspoložen, koje su morale da se druže sa ženama koje se njemu dopadaju, nikako sa razvedenim i udovicama jer to su sve kurve. I svi oko njih su se povinovali pravilima njihovog života, samo da njenom velikom muškarcu ne padne kruna s glave i da njoj problem ne naprave. I stalno su te žene kao lovci na čeki, život provedu nišaneći sebe, prvo da pitaju i ne obrukaju oca, pa muža, pa decu.
Znate li koliko žena ima koju zlostavljaju rođena deca? Koje su godinama same, razvedene ili udovice a kojima deca prete da će ih se odreći ako se udaju, ako čuju da imaju nekoga, sreća pa ne živimo u Indiji, možda bi ih tereli da se spale.
I svi ste to sigurno videli, ili viđate, ili ste čuli. I danas nije mnogo drugačije.
I danas u Srbiji bruka i sramota mnogim ženama zagorčavaju život a svaki iskorak u svoj, jedini život koji imaju, drugi sprečavaju, ako ni sa čim drugim – kako ćeš. Kako ćeš s decom, sa sobom, s parama, stanom, strpi se, daj da razgovaramo s njim, razgovaraj s njim, smiriće se… Možda neće pomenuti bruku i sramotu, ali preživljavanje svakako hoće, kao da su žene nesposobne da same žive i same vaspitavaju decu. Mogu da ih rode, ali da vaspitavaju… e, to je već problem.
I danas, većina muškrace koji svoje žene ne smatraju svojim vlasništvom i ovcom koja bi zalutala samo ako makne pogled s nje smatraju budalama.
Mi smo jedna blatnjava, lažljiva i, iznad svega, licemerna sredina.
A kako ja nikada nisam bila licemerna i kako nikada nisam volela da lažem sebe a ni druge, jer lažući druge debelo lažemo sebe, ovo vam je moja motivaciona –
Kad smo se moj muž i ja upoznali, ja sam imala 43 godine, on 32. Imala sam podugačak devojački staž. I ja sam mu, jednog isto ovako sparnog dana, dok sam pohovala tikvice, ispričala sve o sebi jer sam pre njega imala život, da ne bude zabune. Ispričala sam mu ono što mnogim drugaricama nisam, drugarice su specifični vukovi ženama. Samo ako se ukaže prilika i osete se ugroženo.
I tako, pričam, pričam i vidim kako je zinuo, još vazduh nije uzeo kad sam rekla – Samo, molim te, nemoj da me osuđuješ. Neću ti dati za pravo, to je moj život, ja sam to živela.
Ma ne, osmehne se on, to sam hteo da kažem, svi mi smo imali život pre nekoga.
I tako smo se moj budući muž i ja odmah sporazumeli i razumeli, mnogo bolje nego što je Pavić napisao u svojoj knjizi „Poslednja ljubav u Carigradu“:
„Čim smo se venčali, udario sam joj šamar i tako smo se sporazumeli pre nego što smo se razumeli.“
Deset godina smo zajedno, nikada mi nije pomenuo tu moju ispovest, niti mi postavljao dodatna pitanja. Doduše, ništa skandalozno u mom životu, samo ja se ničega iz tog prethodnog života nisam stidela, niti sam htela da zaboravim i odreknem se bilo čega, niti bilo šta da sakrijem, niti da mislim šta ću pred njim da kažem, niti da upozoravam bilo koga da nešto pred njim ne pominje.
Živ sam čovek. I žene su ljudi.
Ne kupujte ničiju ljubav ćutanjem, poricanjem sebe i ustupcima.
To kad uhvati, ne pušta.
Danas sam, ne znam koji put, videla kritiku na angažovanje blogera od strane kompanija – opet neka kompanija angažovala blogere, pa majku mu, jesu blesavi, pa ovo, pa ono, pa uticaj i tako redom. I eto, sad me interesuje, koji problem, vi koji komentarišete, imate sa tim? A i vi koji ćutite a nervira vas.
Da vas u startu još malo iznerviram – blogeri će tek biti angažovani, mnogo više nego do sad. I tek ćete kidati živce. Umesto da pokrenete blogove, blogujete, malo poradite na svojoj negativnoj energiji pa ko zna, jednog dana neko angažuje i vas.
No da krenemo od početka.
Zašto kompanije angažuju blogere?
Već godinama se govori o značaju digitalnog marketinga a u taj digitalni marketing spada i angažovanje blogera. Koliko ogromne, svetski poznate kompanije odvajaju godišnje za digitalni marketing možete da izguglate i ta cifra se svake godine povećava.
Razlika između klasičnog i digitalnog marketinga leži u tome što ste kod klasičnog marketinga samo puki posmatrač i upijač informacija. Kada je digitalni marketing u pitanju kompanija komunicira sa širom publikom. Praćenjem foruma, društvenih mreža, blogova kompanija „sluša“ svoje klijente i buduće klijente, analizira raspoloženje potrošača njihove robe ili usluge, ali i konkurentskih kompanija. Prosto. Ja sam angažovana, napisala sam tekst, vi ostavljate komentare, ovakve i onakve, to ozbiljnim kompanijama znači. Ako mislite da sam plaćena da pišem hvalospeve o nečemu, ne mogu onome ko me je angažovao da obećam da će komentari ispod tih tekstova takođe biti samo hvalospevi, šanse nema.
Kako kompanije biraju blogere koje će angažovati?
Pojma nemam. Mada, ovaj deo spada u influens marketing, dakle biraju uticajne blogere, verujte mi, i mene iritira reč uticaj, već je toliko izlizana, ali tako je. Prostije, biraju blogere koji redovno bloguju, imaju dobru posetu i interakciju sa onima koji čitaju njihove tekstove.
Ali zašto, zašto blogere?
Zato što je tradicionalna komunikacija kompanija sa klijentima zastarela. Oni mogu platiti štampani tekst, mogu platiti reklamu na televiziji, mogu nekome platiti da stavi baner koji će vas odvesti na njihov sajt, ali u tim slučajevima ste opet puki posmatrač, primili ste informaciju k znanju. Na blogovima su ipak uvučeni u realnost što se tiče njihove robe ili usluge, pročitaće šta njihovi klijenti i potencijalni klijenti misle o tome. Pa ako rade na poboljšanju svog poslovanja, roba i usluga, uzeće to u obzir.
Dakle, komentari na blogovima i društvenim mrežama su povratne informacija koje primaju kompanije.
Zar vama kao klijentima, potrošačima nije super što možete da kažete šta mislite o nečemu? Ako nije, onda ništa, gledajte reklame na televiziji, ne čitajte blogove.
Istraživanja pokazuju da su blogovi, forumi, društvene mreže izvor informacija za sve one koji odlučuju šta da kupe ili koga da angažuju za neku uslugu. Veb postaje odlučujući faktor za kupovinu, čak i kada je online kupovina u pitanju. Ende. Vremena se menjaju.
I ko su sad ti uticajni blogeri?
Ja znam ko su. Mogu da vam ih nabrojim, ali neću da otvaram Pandorinu kutiju i da navlačim vaš gnev na njih. Ako se nervirate zašto niste vi, pa pogledajte šta rade ti blogeri koji spadaju u uticajne. Prosto je i to.
A pošto sam i ja uticajna, šta ćeš, da vam objasnim jednu stvar – kad dobijem ponudu da pišem o nečemu, imam dva uslova – da pišem kako inače pišem i da napišem ako proizvod ima manu, niko neće od toga umreti. Sigurno nećete verovati ali postoje i oni koji insistiraju da budem potpuno iskrena kada pišem o onome za šta su me angažovali. I ja sam iskrena. Ne biste mi, takođe, verovali koje sam sve kompanije odbila, razloga je više – ne koristim njihov proizvod, smatram da ja o nečemu ne treba da pišem, ne mogu nijednu lepu reč da kažem za njihov proizvod a da lažem neću. U sve što sam napisala, za bilo koga, čvrsto verujem.
Naravno, ja se obradujem svakoj ponudi, čak i onoj koju sam odbila, svaka ponuda je dokaz mog uticaja. Ste poskočili sa stolice?
Još jedan uslov kada pišem naručen tekst nisam pomenula, to je da ispod teksta napišem da je sponzorisan i to piše ispod svakog teksta za koji sam bila angažovana. Prema tome, ti blogerski tekstovi ne bi trebalo toliko da vas uzbuđuju, čisti su kao suza, ako već treba da se uzbuđujete, uzbuđujte se oko onih kad to ne napišu a svi znamo da su plaćeni more tvitova i statusa su sponzorisani, samo vi ne provaljujete.
Konačno, pošto sam prilično „redovna“ na društvenim mrežama, blogujem već deset godina, pratim šta se dešava, često me konsultuju kog blogera da angažuju za pojedine kampanje, čak i kad ja nisam deo toga, verujte mi na reč, retko kad imam koga da preporučim.
Da biste bili bloger koga će neko angažovati, morate redovno da pišete, morate biti prepoznatljivi, imati svoj stil, mora vam se verovati, morate da izližete tastaturu. Onu čuvenu priču o tome da morate imati nišu zanemarite, ne morate, ja je nemam, ja sam bloger iz grupe „pikila, kakila“, pišem o svemu i šta mi padne na pamet. Al’ mnogo dobro i strasno pišem. I tek ću biti angažovana i radujem se tome.
A svi vi kojima se kosa na glavi diže kako ko vodi svoju kampanju, da biste to kritikovali, morate biti iz marketing/PR struke, ako niste, samo pričate u prazno i pokazujete da ste zajedljivi i ljubomorni. Možete da kažete – dopada mi se proizvod ili usluga – ne dopada mi se. Da komentarišete zašto sam ja angažovana ili neko drugi, pa ko ste vi da to procenjujete? Isto bi bilo kad bih ja komentarisala – kog vas đavola poslodavac drži tamo gde navodno radite a ne radite ništa, naročito kad su državne inistitucije i firme u pitanju. A ja bar znam da iza svega stoji neka politika. Iza mene ne.
I da završim sa ovim – ne verujem da ste čuli, svetski poznat britanski brend Burberry je angažovao blogera koji je putovao po svetu, od istoka do zapada, severa do juga i unakrst, da fotka ljude u njihovim čuvenim mantilima i to su objavljivali na svom sajtu.
Pa jedva čekam da mene neko angažuje da putujem, makar po Srbiji, što i vama želim.
(Foto: andraborcea.wordpress.com)
Nedavno sam pisala o tome kako smo prodali stan, jer smo se u njemu zbog malih milion razloga osećali loše, kao da stojimo u mestu. Zatim smo kupili nov stan i u taj uneli sve novo, čvrsto verujući da ćemo tako obnoviti energiju koja se kod nas zadnjih par godina kretala ili usporeno ili u suprotnom pravcu.
I tako jednog dana, pošto smo kupili stan, baš pred Novu godinu, krenemo da kupujemo i belu tehniku, doduše u našem slučaju je to crna tehnika, zaljubismo se u frižider u crnoj boji a onda je on uslovio sve ostalo.
Doneti odluku koju marku tih uređaja ćemo kupiti nije baš lako jer ih danas ima prilično, svaku hvale kao najbolju a opet govore da je to sve isto i jer koju god odluku da donesete, na licu mesta vas prodavac ubeđuje da nemate pojma, preporučuje vam nešto deseto sve reklamirajući marku za koju je zapeo kao da će mi, recimo, veš mašina, osim što će prati veš, nešto i otpevati i sama ga ispeglati.
Kako ja ipak verujem da znam šta hoću, kupimo frižider, šporet, mašinu za pranje veša, usisivač i peglu – marke Gorenje.
Mala priča iz prošlosti – ne pamtim vreme bez veš mašine i u našoj kući je to bila ta Gorenje mašina. Srećno je, bez ijednog kvara, radila punih 19 godina kad je mama odlučila da je vreme da kupi malo moderniju. Ovu smo poslali na odmor u vikendicu i tamo je nastavila da radi, verujte mi, još 15 godina kad je nesrećno nastradala u požaru koji nas je zadesio, dakle, mene neće niko ubediti da postoji bolja marka.
Frižider smo takođe uvek imali marke Gorenje. Ako se sećate, nekada nisu postojali frižideri sa zamrzivačem, imali su onu jednu komoru za zamrzavanje u kojoj se ponekad toliko stvarao led da nam je bio potreban kompletan obijački alat i ponešto za smirenje da bismo je otvorili, da ne pričam da je svaki put postojala opasnost da iščupamo vrata iz ležišta. Mislim da je u to vreme noćna mora svake žene bila – moram da otapam frižider, jer to je trajalo uglavnom ceo dan uz sve moguće trikove, otapanje leda fenom, stavljanje šerpe sa vrelom vodom u komoru, skupljanje vode sa poda, pa pranje krpa i peškira koji su za to služili i tri dana meditiranja da bismo se vratili u normalu.
Hvala novim tehnologijama u svim pravcima pa i kada su neophodni kućni aparati u pitanju, danas imamo frižidere sa NoFrost tehnologijom, nema leda, nema otapanja, nema kidanja živaca i tako pazarimo frižider NoFrost Plus, naravno pošto smo se prethodno na Internetu informisali o svim njegovim prednostima. Dok smo ga merkali kako će nam stajati, prodavac je, već vam rekoh kako oni najbolje znaju, preporučivao nešto drugo što je na akciji i sugerisao kako je to ipak veliki frižider – „čujem da vas je samo dvoje“. Na kraju ga pitah treba li mi da kidnapujemo taj frižider i otkud on zna šta je nama i da li nam je veliko. Jedva se izborismo.
Ako pomislite frižider ko frižider, nije tako. Opet, ako se sećate, kada su stariji modeli u pitanju, uvek je išla ona preporuka na kojoj polici da držite mlečne proizvode, na kojoj povrće, na kojoj meso, zavisno od toga na kojoj je veće hlađenje. Kod ovih frižidera, Ion Air sa Multi Flow 360 stepeni funkcijom obezbeđuje ravnomerno hlađenje na svim policama, odnosno ravnomerno raspoređuje jonizovan vazduh u celom frižideru.
Fresh Zone fioka koja postoji u ovom frižideru namirnice čuva duže svežim i idealna je za mesa, ribe i morske plodove, već znate kako s njima morate biti obazrivi a Crisp Zone fioka sa opcijom za prilagođavanje vlažnosti vazduha produžava svežinu namirnicama i toliko je velika da u nju možete smestiti povrće i voće za jednonedeljnu upotrebu i to ako kuvate svakodnevno.
Što se fioka za duboko zamrzavanje tiče, sećate se, ranije smo morali da pišemo na kesama – svinjske šnicle, 
juneće, piletina, riba, jer kad se to zamrzne i kad se nahvata led, ako niste zapisali, teško ćete otkriti šta se nalazi u kesi koju ste izvadili sve dok ne počne da se otapa. U ovom frižideru toga nema, namirnice su zamrznute ali vidljive jer leda nema, kese se ne lepe jedne za druge, a grašak, kukuruz šećerac se ne zamrzavaju u grudvama već svako zrno posebno tako da ih možete zamrzavati u većim kesama i uzimati koliko vam je potrebno a da ne koristite tučak za meso kako biste odvalili potreban komad. Ovaj zamrzivač ima i FastFreeze funkciju za brzo zamrzavanje, kao i EcoMode, funkciju za uštedu energije, kad ste duže odsutni, idete negde za vikend ili na odmor.
Ono što je mene najviše oduševilo, u ovom frižideru se hrana ne „oseća“, odnosno ne osećaju se mirisi hrane, znate ono kad stavite svežu ribu pa otvorite frižider, imate utisak da sve miriše na ribu. Ili na lubenicu, koliko god da je prijatan miris, nije prijatno kad imate utisak da sve miriše na lubenicu.
I to vam je uglavnom to. Ako razmišljate o kupovini novog frižidera o ostalim karakteristikama se možete informisati na linku u tekstu, a ako ga kupite do kraja meseca, dobićete i ultra moderan toster.
Ovaj tekst je napisan u saradnji sa kompanijom Gorenje.
Dobro, ne baš od njih, pre od njihovih roditelja, tetaka i baba… Kako god, kažu da je „Ministarstvo prosvete preduzelo drastičnije mere obezbeđenja nego kad se štampaju glasački listići.“ Kad glasamo, kao što smo videli, uputno je prepisivati, jer se punoletni građani koji imaju pravo glasa smatraju tupavim za glasanje.
Iako smo imali onaj slučaj sa testovima za maturu koji su „procureli“ na radost nekih roditelja, stvar stoji ovako –
ja ću vam, kao što obično radim, dati lični primer – kad je moja ćerka trebalo da polaže malu maturu, nije ni njoj a ni meni palo na pamet da uzima časove iz srpskog jezika, što je trebalo, naučila je tokom školovanja. Kad je matematika u pitanju, poslala sam je kod jedne drugarice sa – izrešetaj je, molim te, vidi ima li neke rupe. Odgovor bio – sve ok, samo je brzopleta. Dobro, to sam znala i bez nje. Nije imala maksimalan broj bodova, više kiksnula na testu iz srpskog, opet zbog te brzopletosti, no imala je sasvim dovoljno da upiše šta god hoće. I to je to. Tokom školovanja, moja ćerka nijej imala nijedan privatan čas jer ja mislim da u školi nauči sve što treba.
Mnogi ljudi koje poznajem angažovali su buljuk privatnih nastavnika za svoju decu, ne samo pred maturu, nego tokom čitavog školovanja, čak i za geografiju. Proključam kad god mi to kažu, pa bokte, samo treba da uči!
E sad, neću po Ministarstvu prosvete i o prosveti koja ne da je za ozbiljnu reformu, to svi znamo, nego je da je neko ponovo rodi, samo ne može, nego o tome zašto deca prepisuju na polaganju male mature, zašto ih roditelji za to obučavaju, zašto privatni nastavnici i profesori, zašto uspeh a ne znanje.
Većina roditelja, onog prvog dana, kad odvedu dete u školu, daju umilnu naredbu – petice da mi donosiš, da se ponosim! Većinu roditelja mrzi da se akaju sa decom, zašto bi, oni su svoju školu završili, hoće petice! Ne razumeš, uči napamet! Većina roditelja ne upisuje decu u školu da bi nešto naučili, nego jer tako mora i da bi imali petice. I većina ih te petice nagrađuje, isto kao i odličan uspeh. Nijednu peticu svog deteta nisam nagradila, u suprotnom bih očekivala da me nagradi kad god sam joj skuvala ručak. Imaš samo jedan posao, da učiš, šta ne razumeš pitaj, ako znam, objasniću. I učila, ne učila, to radiš sebi i za sebe. Možda mi se neće svideti ako iz škole izađeš a da mnogo toga nisi naučila, ali to neće remetiti moj život. I da, ja sam mojoj ćerki prvog dana, prvog razreda osnovne, objasnila onu prostu koju svi vole da izgovore ali je pobijaju u praksi – svaka je ocena za đaka. Nijednom joj, ali nijednom, nisam rekla – idi uči! Niti sam se zamarala time da li ima nešto da uči ili ne. Samo sam joj na vreme objasnila da je to njena jedina obaveza. Nisam je upisivala na strane jezike, lepo je znati ih, ali tek dete samo mora o tome da donese odluku, nekome oni nekome idu, nekome ne. Kad je poželela, sama je upisala kurs jezika koji je želela da nauči, školski engleski je sasvim dobro savladala u školi.
Uz sve to, i u vreme kad je moja ćerka išla u osnovnu školu, štrajkovalo se mnogo više nego danas, danima i danima nisu išli u školu, danas su ti štrajkovi prilično stidljivi, znate ono – minimum procesa rada sa pretnjom o radikalizaciji pa ništa. Pa opet, uz sve te štrajkove, skoro svake školske godine i onog nesretnog bombardovanja kad skoro celo polugodište nisu išli u školu, nastavnici su uspeli da održe nivo svoje profesije i nečemu ih nauče.
Uz svo poštovanje prosvetnih radnika, znate da je i moj muž „prosvetar“, njih ima i ovakvih i onakvih, više onakvih.
Škole su pune i prepune nastavnika kojima je to samo dodatni posao kojim obezbeđuju kakvu—takvu penziju i socijalno osiguranje. Mnogo njih ima onaj pravi posao u porodičnim firmama ili neki drugi dodatni izvor prihoda. Mnogi neće da rade za platu koju dobijaju. Nezainteresovani su. I, naravno, većina je razočarana statusom koji imaju, to jest nemaju.
Pre izvesnog vremena, priča mi drugarica da je profesor matematike u njenom odeljenju rekao da ga mrzi da im objašnjava neki matematički problem jer – Vaša razredna ionako to zna, neka vam ona objasni. Deca joj se požalila, ona se obratila kolegi i ispao čitav kurcšlus tokom kojeg je on objasio da on – bre, neće da se maltretira sa njima. U vezi sa ovim – znate ono kad kažu – jao, kako je to loše odeljenje, 10, 15, jedinica na pismenom. A, ne, ne, to je loš nastavnik!
A sad da se vratim na roditelje – većinu baš briga, kako rekoh, šta im je dete naučilo. Važna je petica i to na kraju, u knjižici. Za tu peticu će sad, na kraju školske godine dolaziti, kumiti, pretiti, visiti u školi, angažovati kumine kume deverskog pastorka i mali milion drugih veza. Onda će svi srećni otići na odmor. Naravno, pošto završe malu maturu i predrhte sve one testove usput sve po savetu medija, obezbeđujući deci vodu, ako dehidriraju, čokoladu ako im padne šećer od tog prevelikog napora.
I upišu ih u željene škole. Po željama njih roditelja, jer kao što znamo, svaki roditelj najbolje zna šta voli njegovo dete, sad, što se deca obično ne slažu, eee, deco, ima vremena za vaše snove, prvo roditeljski.
I onda se u prvom razredu srednje škole tako lepo iskristališe sve. Sve one petice nisu ni dvojke, nema osnove, srednjoškolski profesori uglavnom budu šokirani time da su im deca došla bez ikakvog predznanja.
I tako dođemo do toga da testove za maturu obezbeđuje BIA!
Jer znate, u zemlji u kojoj se temeljno, od vrha vlasti radi na tome da nacija bude što neobrazovanija, u kojoj u vrhu vlasti sede ljudi sa kupljenim diplomama i falsifikovanim doktoratima, veoma je važno da je ne prevare deca od petnaest godina. Pa dignuto na nivo Bezbedonosno informativne agencije. Da se ne provuče neko dete koje to nije zaslužilo.
Ali, ako manem vlast, sve je zbog čega?
Jer vama, nekim roditeljima, nije važno da vam dete krene u život sa nekim znanjem, nego sa nabudženim uspehom. Peticama na papiru. Jer ih niste naučili da je znanje moć! Kako kad ni sami tu moć namate?! Jer ih od malena učite da varaju, ako nisi naučio – budi bolestan. Jer i dalje mislite da je vaše dete „donelo lošu ocenu“ zato što nastavnik ima nešto protiv njega a ne zbog toga što nije znalo. Jer ih učite da su nastavnici glupi i budale. Jer, jebi ga, u ovoj zemlji svi varaju. Jer, jebi ga, ko video vajde od škole. Jer, jebi ga, ako baš ne uspe, uvek može da stavi silikone, kakav divan poklon za osamnaesti rođendan! Jer, jebi ga, on lepo peva, može uvek da se prijavi na neko pevačko takmičenje.
Jer, jebi ga, kad jednom budete otišli kod bilo kog nastavnika svog deteta i pitali ga – Zašto ovo moje dete ima jedinicu, dvojku, zar toliko ne zna, koji je problem, pomozite mi da vidim gde greši ono, možda ja, nema nastavnika koji će vas odbiti. Koliko god da je nezadovoljan platom.
Deca su, nažalost, kolateralna šteta nikakvog prosvetnog sistema, toga da u školama radi i Kurta i Murta a samo se ozbiljni nastavnici plaše svake reforme koja se odnosi na radna mesta, jer zna se kako Kurta i Murta dobijaju posao, i vas roditelja koji nećete dozvoliti da budu glupi kao vi, da uče kao besni a da ih sutra vode prepisivači, falsifikatori i prevaranti.
Ako mislite da im činite uslugu… Nadavaćete se para za silikone i dobre automobile, da bi bili „poštovani u društvu“.
Živi bili!
Foto: well-farecomunita.it
Već sam pisala da šijem, da volim da šijem, da ne šijem ne znam kako bih se oblačila na ovu skupoću, jelte, ali koliko god volim da šijem, volim i da kupim. Pretpostavljam da se i vama dešava da šetete pored izloga i divite se, jao vidi ovo, jao vidi ono, dok u novčaniku nemate para za kupovinu, a kad krenete namenski nešto da kupite, ukapirate da nema ništa.
Naravno, nije tačno da nema ništa, uglavnom ima isto samo sa različitim cenama, zavisno od toga gde su uspeli da lociraju butigu i za jednu te istu haljinu će vam reći da je iz Italije, Turske, Kine, Španije, zavisi kako vas procene, ko ovcu ili kozu. Evo, srce me boli šta će raditi devojkama u ovo predmatursko vreme, prošla ja s ljubimicom.
Elem, kako rekoh, volim i da kupim samo što mi retko uspeva, uglavnom se verbalno rvem sa prodavačicama oko toga da li je nešto za mene, da li ima broja, koja mi boja stoji, a ako se sećate pred svadbu ćerke mi ljubimice, umal ne izludeh, gde god sam ušla i rekla da si udajem ćerku, ponudili mi „ansambl“ suknju i bluzu, samo falilo da bude crno bela kombinacija pa da me pomešaju s konobaricom iz doba socijalizma. Kao što znate, u buticima uglavnom rade mlade, slatke i nemotivisane devojke, baš ih briga da li ćete kupiti ili premotivisane pa me tako jedna skoro svim snagama motivisala da kupim mantil dva broja manji. Nije da nisam mogla da ga obučem, model takav da sam mogla, ali je na meni potpuno gubio formu. A ja sam u njemu gubila suštinu 🙂
Retke su radnje iz kojih izađem zadovoljna čak i ako ništa nisam kupila i to s nekom grižom savesti što ne kupih. Muke nas zrelih, koje još nismo prezrele da nas moda i kako ćemo se obući više ne zanima, niko ne zna pošto živimo u zemlji u kojoj misle da je sve rezervisano za mladost.
E sad, zadnjih meseci sam par puta videla da Mooshema hvali neki brend, pomislim super, ali kako smo ona i ja dve različite žene, od kojih sam ja ona deblja 🙂 nisam bila previše zainteresovana, ali dobijem poziv da posetim novootvorenu prodavnicu u Beogradu i tako se pre neki dan nađem u butiku Lagami, da upoznam vlasnicu i ono što radi. Mogu vam reći da ne znam šta mi se više svidelo, vlasnica ili njeni modeli.
Fascinantno je kad sretnete nekoga ko je svoj hobi i ljubav pretvorio u posao i ko strpljivo gura taj svoj posao i u moru, kako rekoh, istih, radi nešto drugačije i jedinstveno i ko ne krije male tajne svog posla kao zmija noge nego vam sasvim otvoreno govori šta, kako, odakle i kako se upornost kad tad isplati na neki način.
Zanimljivo u vezi sa Lagami modelima je što jedan isti možete nositi kao dnevnu, večernju, poslovnu svakodnevnu, svečanu varijantu, teško zamislivo ali tako je.
Lana, vlasnica se ispred mene pojavila u sasvim običnoj majici, mislila sam, dok mi nije pokazala šta se sve može s tom majicom, da zaista može biti taj svečani model, ali i sasvim sportski, kad sam videla u šta je pretvorila ovu majicu odmah sam sebe zamislila na nekoj jahti koju nemam, znate ono kad pirka vetar a slane kapi lete svuda oko vas.
A onda je sa vešalice skinula model za koji sam rekla da sam ga već viđala, samo da znate kako sam se prevarila, to je samo zaličilo na nešto što sam viđala.
Ovo što vidite na fotografiji je model „Multi“, može se nositi na multi načina, opet u svim prilikama, što reče vlasnica – Ja ga ne vadim iz tašne. Od sad neću da ga vadim ni ja, mada ću morati malo da treniram dok ne zapamtim na koliko načina mogu da izgledam drugačije 🙂
Japanke koje vidite na slici su takođe rad ove kreativne žene, odlične su i za grad, ali i za neku peskovitu ili šljunovitu obalu. Uopšte, brend Lagami nudi mnogo modela koje možete zaista obući u bilo kojoj situaciji i mislim da je to ono što ga odvaja od ostalih brendova.
Ukoliko poželite da imate neki od tih multi modela, Lagami se nalazi u Uzun Mirkovoj 7, na Fejsbuk strani možete videti šta sve tu ima, mada u prodavnici ima i što nema na Fejsbuku, a možete i da me pozovete da idemo zajedno, pa posle na neku kaficu J da pričamo – štojedobro, štojedobro!
Napomena: Nisam kao fešn blogerke imala profesionalnog fotografa, slikala sam samu sebe u ogledalu pa je to ispalo budibogsnama, kako izgledam skockana i ogrnuta Multi modelom, sva u fazonu #wearlagami, pokažem prvom prilikom kad me neko ufotka na nekom prestoničkom događaju, jelte 🙂 Nikada neću ni biti fešn blogerka, ali umem od srca da preporučim ono što mi se svidi.
Juče je svet obišla vest da je Džulija Roberts izula cipele i bosonoga se popela uz stepenice prekrivene crvenim tepihom prekršivši tako rigidna pravila dres koda Kanskog festivala. U Armani haljini, sa neodoljivim osmehom i, kako mediji kažu, savršeno nalakiranih noktiju, zadignute haljine, na savršenim nogama, cap, cap i eto je gore.
Gest sam po sebi nije ništa posebno da prošle godine nekim ženama nije dozvljeno da prisustvuju premijerama jer se nisu pojavile u cipelama sa visokim štiklama već u baletankama.
U svetu u kome se svakodnevno ruše pravila i krše sva moguća ljudska prava neke žene su učinile neoprostiv greh i pojavile se obučene, to jest, obuvene mimo pravila. Kažu da, što se tiče Kanskog festivala, nigde nije zapisano kao moranje, ali postoje nepisana pravila da se na premijerama i crvenom tepihu muškarci moraju pojaviti u odelima, smokinzima, a žene u dugim, elegantnim haljinama i na štiklama visine 12 cm.
Šta nas, u stvari, briga za Kan i festival, važna su ova nepisana pravila jer, nadam se da znate, nepisana pravila su, bar kad su žene u pitanju, nešto što ženama zagorčava život već vekovima.
Ne bi mi palo na pamet da o ovome nešto pišem da juče, kada sam u par rečenica ovaj događaj opisala u svom statusu na Fejsbuku, ispod njega ne osvanuše dva komentara jedne osobe, žene:
„Hoće joj se… Može joj se“ i
„Čemu protest?“
Odgovorim da očigledno nije razumela i da ovo nije gest kapriciozne glumice, ali da to teško razumeju oni koji nametnuta pravila prihvataju zdravo za gotovo, šta sad, neko je rekao da ovo mogu a ovo ne mogu, ali kad kliknuh na enter, komentari su bili obrisani a moj postao besmislen.
Kako se meni od moranja i takotrebanja diže kosa na glavi, par sati sam vrtela ovo po glavi, procesuirala i iskreno žalila sve koje žive po tim moranjima i takotrebanjima, utegnute u porodične i društvene okove i sve one žene koje sam čula da su izgovorile – Eh, da su mi one godine a ova pamet – koje su mnogo kasno ukapirale kako su živele po tuđim pravilima i poštujući tuđe želje.
Činjenica je da Džulija može šta hoće i da je niko ne bi vratio sa crvenog tepiha čak i da je strgla haljinu i ostala u bikiniju, ona je zvezda, kao što je činjenica da se ono što je uradila zove SVEST. Mogla je da se popne stepenicama na svojim visokim štiklama i da gleda svoja posla, umesto što je gledala posla pripadnica svog roda, ili što bi Katarina rekla:
Sad slobodno, sve vi koje niste razumele ovaj gest, obujte svoje cipele sa najvišom štiklom, zadignite suknje, prekrstite noge i razmislite –
od kad ste počele da razumevate svet, govorili su vam da ga ne razumete kako treba, da nije onako kako vidite i kako želite, nego onako kako ne vidite i kako drugi žele. Da biste bile prihvaćene. Jer ako samo malo odstupite od pravila, može biti da vam zalepe neku etiketu i nedobog da se nikad ne udate.
Od kako ste prohodale i progovorile, govorili su da nešto nije za vas, da je to za dečake, da ne psujete i ponašate se kao muško, da trepćete, vodite računa da kad vas neko pita „a koliko si ih imala do sad“, odgovorite – dvojicu, onog prvog i tebe. Da ne obrukate brata, tatu, dedu i komplet mušku lozu do askurđela i dalje. Da je parče kože koju nazivaju himenom nešto najvrednije što imate, vrednije od očiju u glavi. Da vam varjača ne gine, učile ne učile. Da ste slabiji pol. Da ste niži rod. Da ne lajete previše jer će sutra neki da vam lomi kosti. Da se zna ko je glava u kući. I ko nosi brkove. Da ste rođene da budete majke. Da pogledate sve one „jadnice“ koje nisu majke. Kad postanete majke da se život završava i da treba da živite samo za decu. I onda opet da brinete da ne obrukate decu. Da ćutite. Da se žrtvujete. Da ne tražite. Da ne želite.
Celog života vam govore da nešto morate jer je tako od kad je sveta i veka, to jest, od kako je bog prokleo Evu i rekao joj da sluša gospodara svoga, šta ste vi tu sad nešto kao pravite pametne i kršite pravila.
I čitavog života, kad god nešto uradite kako vi želite, za sebe, grize vas savest, koliko god da vam razum govori da ste u pravu, onaj nametnuti crv unutra vas jede – šta će reći ovaj a šta bi rekao onaj.
Poznajem puno žena koje žive slobodno. Rade posao koji žele, idu gde žele, žive s kim žele, rađaju kad žele ili ne rađaju uopšte, razvode se kad požele. I veoma malo njih kojima taj njihov život niko ne zamera. Koje su okružene onima koji su nezadovoljni, koji bolje od njih samih znaju kako treba da žive, koji su zbog njihovih života nesrećni. Znam i one koje žive kako drugi misle da treba jer misle da tako mora. Koje žuljaju cipele a koje se ne usuđuju da se izuju. Kojima krvare i stopala i duše.
Zato se, za sve vas, izula Džulija Roberts.
Jer vas štikle ne čine ženom.
Jer ne smete da dozvolite da vam iko nametne bilo kakva pravila samo zbog toga što ste žene, na tom crvenom tepihu kojim hodate a koji se zove – vaš jedini život.
(Foto u zaglavlju: huffingtonpost.it)
Neko iz mase – Gladan sam!
Znam, reče premijer.
Ko misli da mu tanjir stoji u premijerovim rukama, silno se zajeb’o, taj niti spava niti jede, kao što vidite, neprekidno radi. Može se, znači.
Neki što statiraju u kukuruzu, pardon, na mitinzima, legitimisaše ovog iz mase, pazi ’vamo – da mu ne naudi neko od ostalih statista koji nisu gladni, onih koji osećaju boljitak.
A šta znamo mi koji ne statiramo po mitinzima i koji i pored toga, gle čuda, nismo gladni. A boljitak ne osećamo, malo smo otupeli.
Zemlja je u haosu. Ne danas, ne „pod“ ovom vladom i ne „pod“ ovim premijerom, nego i „pod“ onom i onom pre nje i biće još ko zna koliko, kakve god vlade da budu. Mislim, kako god da se političari strateški rasporede. Isto nam je.
Zemlja je osiromašena, pokradena, urnisana, narod ubijen u pojam. I gladan, jelte.
Čakamo da osvanu bolji dani, da udamo Srbiju, ali ko, bre, hoće siromašnu, podrpanu, pocepanu udavaču.
Da vam ne nabrajam u šta je pretvorena Srbija, vidite valjda.
Ja bih oko te gladi. Ovoga za koga se lepo vidi da nije gladan i sličnih njemu, svih onih koje su vaspitavali – završi tu jebenu školu, kako znaš i umeš, da te zaposlimo negde u državnoj službi, ništa da ne radiš, bog da te vidi, koji čekaju uhlebljenje kod države. Pa da smo Amerika, sjedinjena, ne bi imalo toliko mesta u državnoj službi koliko Srbi maštaju o tome.
I tema ovog posta nisu premijer i politika nego pamet.
Dakle, zemlja je vrlo dugo u haosu. Zamislite da sam ja dozvolila sebi da sam isto toliko u haosu. A ne radim nigde, nemam to uhlebljenje u državnoj službi.
Jedna pričica od davnina:
moja tetka Goca koja živi u Americi, jednom mi je, na pitanje na šta joj prvo uzdrhti srce kad dolazi u Srbiju, rekla:
Znaš ono kad avion počne da se spušta i priprema na sletanje? E, srce mi prvo uzdrhti kad vidim uzoranje njive!
E, vidite, braćo i sestre, te njive u Srbiji još postoje. Samo što većina nije uzorana nego zarasla u korov. Neće niko da obrađuje zemlju, nije fensi, jebi ga, svi bi da budu menadžeri.
Ako prošetate ovom milom, lepom, plodnom Srbijom, a plodnije u regionu nema, videćete –
polugrađevine, počeli nešto da grade sa onim – da počnem pa ću da vidim. Nisu videli ništa;
napuštene fabrike na čijim krovovima je izraslo drveće, ne trava, drveće;
već pomenute neuzorane njive.
isped svake prodavnice bar dvojicu, volu rep da iščupaju, koji sede na prevrnutim gajbama, loču pivo i lamentiraju šta bi da se dočepaju vlasti na pet minuta.
Jedna pričica od juče:
bila na pijaci. Svećom, ko Diogen koji je tražio čoveka, na pijaci ne možeš da pronađeš proizvođača, seljaka, neku od onih baka koje su se opasale keceljom koja ima tri džepa, za maramice, novac i ključeve. Nema. Sve nakupci. Za šta god se uhvatiš oni hvale – pomorandže iz Španije, krastavac iz Grčke, paradajz iz Italije, ovo iz Turske i tako redom, jer sprski narod je uvek verovao da je sve tuđe kvalitetnije i bolje nego domaće a magovi pijačnog marketinga zapamtili. Zaobilazim ih kao šugave.
Sad jedna pričica iz srpske svakodnevice – daj da se obogatimo ali da se ne oznojimo.
Jedna velika srpska kompanija svake godine raspisuje konkurs za subvenciju siromašnim porodicama. Stvar ide ovako – niko iz porodice nema ono uhlebljenje kod države, radili bi nešto da ne budu gladni, kompanija im da novac, stručnu pomoć, savetnike, sve da otpočnu biznis. Kako sam obaveštena, konkurišu sa budalaštinama za koje misle da će se uz pomoć njih brzo obogatiti, niko sa – proizvodio bih to i to.
Opet jedna pričica iz svakodnevice srpskog seljaka koji ima zemlju i stoku:
Srpski seljak odlazi na spavanje nakon što je odgledao dnevnik, podigne obrve na sve što kaže premijer jer to s njegovim životom blage veze nema, jer mora da ustane pre zore, obuje gumene čizme, zađe među svinjska i kravlja govna, počisti, napoji, nahrani, pomuze, doručkuje, nabaci motiku na rame, kopa, zaliva, okopava, plevi, ruča, pa opet obuje gumene čizme, pa opet među ona govna, večera, popije rakijicu i dnevnik. Nije gladan, nema vremena da bude.
Pričica iz svakodnevice prosečno gladnog prosečnog Srbina:
Ustane ujutru, drmne rakiju, posere se na jutarnji program (serem ti se na gužvu u saobraćaju, PDV, poskupljenja, porez, malu platu), zauzme mesto u nekoj gradskoj bašti ili na onoj prevrnutoj gajbi ako nije baš u krugu dvojke, sve zna šta ne valja i šta mu fali da bi bolje živeo, ogovara roditelje koji mu u amanet ostaviše ovakvu zemlju, ženu, decu, kuma, komšije, prijatelje, popodne obrne isti krug, odgleda Dnevnik, ispljuje televizor i tako godinama. Gladan povremeno, ima vemena na pretek.
Da mrdne guzu neće, da radi nešto sam, opet neće, em mora da radi, em da plaća porez državi.
Da li je u Srbiji lako živeti? Nije i neće biti dok ste živi svi vi koji ovo čitate a možda ni posle toga.
Da li je u ostatku sveta lako živeti?
Nije!
Neke zemlje su bogatije, neki sistemi uređeniji. To sve ne znači da bi bilo ko od nas, ako se dočepa neke od tih zemalja divno živeo.
U celom svetu, unazad ko zna koliko, naročito od kako je krenula ona kriza za koju su naši političari pričali da nas zakačiti neće, šta mi imamo sa ostatkom sveta, podstiču privatno preduzetništvo.
Motike mogu da se kupe, samo još nisu robotizovane.
Ako ste pobesneli – ja nemam idiličan život. Nemam za mnogo toga, samo nisam gladna, nije mi to primaran problem, imam mnogo veće i značajnije probleme sa ovom državom i svim vlastima od – do.
O premijeru sadašnjem i mom životu „pod“ njim nemam šta da kažem, ništa od njega nisam očekivala pa se nemam rašta s njim svađati.
A vi koji jeste – crknite gladni!
A i vi koji radite 12 sati dnevno, skoro 30 dana u mesecu za 20.000.
O, kako je lako sve to promeniti, da niste tako uplašeni, da ne pristajete na tu mizeriju, sve može da se promeni, da ne očekujete da to umesto vas uradi neko drugi. Uvek drugi.
Al’ gde je Island, bokte…
Od kako je nedavno počelo da se govori o milenijalcima, nespretno u startu nazvanih milenijalsima, pa se još priča fokusirala na to da je to generacija koja je pravi izazov za marketing, zainteresovao me je „fenomen“, stavljam pod navodnike pošto nije uopšte fenomen, ako uzmemo u obzir smenu generacija, oni su generacija ovog milenijuma koji karakterišu globalne komunikacije.
Ako niste bili zainteresovani, nekoliko crtica, deca mnogih od vas pripadaju milenijalcima:
Zbog svega ovoga milenijalci su zaista pravi izazov za marketing koji će dobro morati da se menja jer ovakav kakav jeste još uvek se obraća njihovim roditeljima, marketing voli pasivne potrošače koji se „pale“ na reklame i nemaju pravo glasa, milenijalci stupaju u interakciju sa brendovima, i te kako imaju pravo glasa i mogu da promene sudbinu neke kompanije. Oni su najbrojnija generacija od kad je sveta jer su globalna generacija koju povezuje Internet.
Milenijalci, ako do sad niste ukapirali, se ne osećaju delom palanke u kojoj su rođeni, gde god da je ta palanka, milenijalci se osećaju delom sveta.
E, sad, zašto sam u stvari pisala ovo… Ako vašeg milenijalca ne interesuje škola, školovanje kakvo mu se nudi, servira i koje ga pritiska…
Pre neki dan pričam sa jednom ženom koja mi reče kako se čitavo američko školstvo, obrazovni sistem menja i okreće milenijalcima. Odmah mi je mozak provrteo na nekoliko mladih ljudi koje poznajem, tipičnih milenijalaca, koji žive u Srbiji, koji su se pronašli uz pomoć Interneta i koji su veliki problem imali tokom školovanja, to ih je gušilo, smaralo, smatrali su da uče nepotrebne stvari, nisu za mnogo toga bili zainteresovani, morali su da bubače, gušili su im kreativnost. Kreativnost u Srbiji, bar što se klasičnog, osnovnog, srednjoškolskog i fakultetskog obrazovanja, nije dobrodošla, obrazovni sistem se ne menja, nema „političke volje“, jelte, najveći problem obrazovnog sistema u Srbiji, kao što možete videti, sad u jeku predizborne kampanje, je da li škole i maju wc.
Zamislite tu muku milenijalaca koji moraju da sede u školskim klupama i obrazovni sistem koji ignoriše da su oni tehnološki pismeni i tehnološki pametni.
Podsetiću vas na ono čemu se stalno podsmevaju na drušvenim mrežama kad šeruju kako milenijalci komentarišu Anu Karenjinu ili Romea i Juliju, što bi rekao jedan svojoj majci – ti pročitaš deset strana da bi doživela kako zalazi sunce, ja to odgledam na Jutjubu za deset sekundi. Milenijalci su instant generacija, svidelo se to nekome ili ne, moraće nešto da se menja.
Pominjala sam već razgovor sa profesorom koji je rekao da na času informatike, po školskom programu, deci mora da objasni kako funkcioniše Internet, ali „peške“, jer u kabinetu za informatiku Interneta nema, ne dozvoljava direktor, da deca ne bi igrala igrice, možeš misliti, oni još uvek misle da se milenijalci samo igraju na Internetu, i koji kaže da se tokom tih predavanja oseća kao potpuni idiot dok im priča o nečemu što oni savršeno dobro znaju. I to – crtajući na tabli.
U vezi sa naslovom – milenijalci u Srbiji postoje, naravno, ali Srbija ih ignoriše, vraća u prošlost, guši, obrazovni sistem im nije prilagođen, milenijalci su prerasli srpski obrazovni sistem koji zanemaruje online učenje, online kurseve, online komunikaciju, milenijalci u Srbiji su još uvek „osuđeni“ na papir.
Elem, nije tačno da milenijalci neće da uče, neće da se obrazuju, neće da sarađuju, hoće, ali hoće na svoj milenijalski način. Oni znaju da… recimo, znaju da pronađu znanje, samo ih treba pustiti.
Nažalost, većina u ovoj zemlji veruje da znanje postoji samo u knjigama a da je potvrda tog znjanja pečatirana crno na belo i verujem da je milenijalcima u ovoj zemlji teško da se zaposle i nose sa „autoritetima“ – ja sam završio to i to.
Svi ostali, skloni tome da pričamo kako su nezainteresovani, kako samo bulje u telefone, koji im držimo predavanje kako smo mi tako i tako, kako se nekad ovako i onako, treba da razumemo da su milenijalci deca novog doba i da na njima leži budućnost sveta.
(Foto: 360com.it)
Sećate li se, u školi smo učili kako je točak jedan od prvih i najznačajnjih izuma čovečanstva, ako izuzmemo vatru, za vatru je čovek dobio ideju iz prirode, da se posle njega praistorijski čovek zakotrljao ka napretku.
Od točka, ljudi su izumeli i pronašli svašta, odgonetnuli mnoge tajne davno izumrlih civilizacija, svet se, dok na zemlji ratuje oko onoga oko čega se ratovalo i pre nekoliko vekova, sprema da omogući život na Marsu, stigli smo do računara kakve danas imamo i Interneta, izuma koji ja smatran izumom prošlog veka, onim koji će obeležiti ovaj milenijum. Čak i ako naselimo Mars.
Kad je devedesetih godina Internet počeo da ulazi u komercijalnu upotrebu i kad su se o tome pojavili prvi stidljivi tekstovi, nikako nisam mogla da ukačim kako to radi a ni čemu služi, kako uz pomoć računara mogu da se povežem sa bilo kim u svetu, isto kao što nisam kapirala, koliko god mi objašnjavali kako avion leti a onoliki kruzer plovi. Sećam se, prvi put sam videla sliku kompjutera i čitala o tome negde osamdesetih godina, na fotografiji je bila neka ogromna mašina i čovek u belom mantilu koji je opslužuje, u tekstu objašnjeno koliko on operacija može u sekundi, ko bi onda pomislio da ću jednog dana ceo kompjuter, odnosno lap top moći da stavim u tašnu i da ga koristim gde god mi dune da pijem kafu ili uživam u čistom vazduhu.
Onda se između mene i Interneta, to jest, kompjutera u kome stanuje Internet, desio prvi susret bliske vrste one godine kad su nas bombardovali, sećam se te neke komunikacije sa ljudima iz drugih gradova, istovremeno je bilo i fascinantno i zastrašujuće. Fascinantno kako dobijam informaciju, zastrašujuće kakve informacije. I tako sam počela da kapiram šta je to Internet, odnosno umrežavanje, još uvek nisam imala predstavu o neslućenim mogućnostima Interneta, šta će sve doneti u moj život i koliko će IT tehnologija napredovati.
Interneta nema bez kompjutera, jelte, u ono vreme sa onim glomaznim monitorom, ogroman radni sto ti bio potreban, pa gomila gajtana, sećam se prvog uključivanja, gledam u one gajtane, bokte, kako ću ja ovo, prilazila sam mu kao bebi, šta ću ako nešto pogrešno uradim, ali faljen onaj ko se dosetio, boje su čudo pa za nas koji baš ne kapiramo te gajtane bilo je prosto – plavo u plavo, crveno u crveno i tako redom. Kak odavno funkcionišem sa lap topom, i ta muka rešena, samo jedan gajtan i samo klikneš na dugme.
I tako je sve počelo, ukapiraš da više ne moraš da pišeš pisma ili telefoniraš, da možeš da pošalješ mejl, da ne moraš da konsultuješ knjige i rečnike već da možeš da se obratiš Guglu, da ne moraš da trčiš po novine da bi uz jutarnju kafu pročitao šta se desilo u svetu, da možeš da učiš, istražuješ i ono najbolje – da upoznaješ ljude koje najverovatnije, ma šanse nema, ne bi upoznao da nema Interneta, samo uključiš računar.
Ceo moj život se odvija u lap topu. Tu su moje uspomene, moje fotografije, moji kontakti, moj dnevnik, moji recepti, moji prijatelji, rođaci i oni koje nikada nisam videla ako koji su mi kao rod rođeni.
Pre tačno deset godina, baš nekako u ovo vreme, otkrila sam blog i napisala svoj prvi blog post. Između njega i mog ozbiljnijeg blogovanja prošlo je skoro godinu dana.
U međuvremenu…
Ja sam imala tu sreću što je moja ćerka rasla sa kompjuterom i što je mnogo više istraživala i brže kapirala stvari od mene, na glavu sam joj se popela s pitanjima šta i kako, ali ja sam vrlo nestrpljiva soba, ili nešto ukapiram iz cuga, ili ne vodim borbu sa tim, ona je kompjuterski starija od mene, ona je ono što se ovih dana često pominje – milenijalka. Srasla sa kompjuterom.
U međuvremenu još nešto…
Preseljenjem iz Kragujevca u Beogad suočila sam se sa „nemanjem“ društvenog života. Faljen kompjuter, u to vreme sam se najviše družila sa njim on mi je nadomestio sva ona ispijanja kafe u kafićima, kafanske provode i dočeke Novih godina, bukvalno me je spasao. Virtuelno sam se kucnula sa ko zna koliko divnih ljudi.
Danas, gde god da krenem na duže od 24 sata, moj lap top ide sa mnom jer tu je sve ono što mi je potrebno, sve ono zbog čega neću morati da telefoniram, zapitkujem na ulici, lutam i tražim informacije.
Podsetiću vas, mentalna energija je najbrža na svetu, ovog trenutka ne mogu da sedim na obali nekog mora i gledam u pučinu, ali mogu da zažmurim i mislima budem tamo. Tako nekako kapiram ovu moju malu mašinu koja ima bržu energiju od mene, gde god zamislim, „teleportuje“ me u sekundi.
I još jednom u međuvremenu…
Rekoh da sam kompjuterski i internetski rasla uz svoje dete. Poznajem mnogo onih koji nisu imali želju da rastu na taj način ali koji su Internetu, odnosno – kompjuteru prepustili vaspitanje dece. Deca su tako mirna kad sednu ispred monitora, ne zapitkuju, ne zanovetaju, kao da nisu tu, mir u kući.
Pustiti dete bez kontrole da vršlja Internetom je isto kao pustiti ga samog noću da lunja ulicama. Jer, oni su se rodili u eri kompjutera, ako vi, kao roditelji, ne znate ništa više sem da pronađete omiljenu igricu a početna strana vam nije Google nego Facebook, to ne znači da oni neće provaliti mali milion stvari koje njihov kompjuter može, gde ih sve može odvesti. Može sresti nekog dobrog čiku koji će ga pitati da li se izgubilo, kako mu se zovu mama i tata i odvesti ga do kuće, ili nekog drugog koji će ga ubediti da će mu pokazati pravi put a odvesti ga na neku drugu stranu. Oni malo veći mogu da guglaju o naučnim dostignućima ili da istražuju kako se pravi bomba. Zato ozbiljno shvatite kompjuter i konektovanje na Internet. Obrazujte se i uputuite svoju decu.
I tako, ako izuzmem vatru i točak s početka priče, što se mene tiče kompjuter u kome stanuje Internet je izum čovečanstva. I dalje ne kapiram kako avion leti a brod plovi, ali mi nije ni važno. Kad nešto nije kako treba, umem da prepoznam da li je problem hardverski ili softverski 🙂
Po nekim poslednjim istraživanjima, u Srbiji nešto više od 64 odsto domaćinstava ima kompjuter. Da biste imali dobru konekciju, brzo surfovali, još brže radili ono što radite, učili, potrebno je da imate dobar kompjuter.
Ovaj tekst napisan je u saradnji sa kompanijama Intel i Gigatron u okviru akcije #MojPrviRacunar.
Kako kompanije uviđaju potrebu građana za dobrim računarima, naročito potrebu dece koja sa njima rastu, ova kampanja se odnosi na izbor prvog računara za dete, uz koji će pravilno razvijati svoja interesovanja i koji će mu biti nezamenljivo pomagalo u toku obrazovanja.
Na početku bih vam preporučila da pogledate film Variola Vera, naročito vi koji ste protiv vakcinacije. Te godine, 1972. ja sam imala devet godina i sećam se čak i bele haljinice koju mi je mama obukla kad me je povela na vakcinaciju protiv tih Velikih boginja. Pojma nisam imala šta je to, saznala tek kad sam odgledala film. Prva vakcina se nije primila pa sam vakcinisana još jednom. Da se razumemo, to nije bila redovna vakcina, već vanredna.
Pa još jedna pričica na početku. Morbile, male boginje, su pre početka imunizacije bile veoma rasprostranjene, ostavljale su teške posledice, dovodile su čak i do smrti. Te male boginje danas, u blažem obliku preleže skoro sva deca. Dobijaju ih i odrasli, koji ih nisu preležali u detinjstvu, i mnogo ih teže podnose. Nadam se da znate koliko su Morbile fatalne po fetus u prva tri meseca, ukoliko ih žena dobije u trudnoći. Zato su nekada majke, one iz prošlog veka koji se završio pre 16 godina, čim čuju da je neko dete obolelo, svoju decu vodile svesno u društvo tog deteta kako bi „prebrinule brigu“. Danas mlade majke ni za živu glavu ovo ne bi uradile.
Ovih dana naveliko čitam o vakcinaciji, istoriji imunizacije, da vidim šta to promiče normalnom i pismenom čoveku i već desetak dana mi je na umu da napišem nešto baš o toj istoriji, ali svi mogu da pročitaju isto što i ja, da izguglaju, koliko su se ljudi u ovoj oblasti borili i kako su ih lekarska društva odbijala, o Edvardu Dženeru, pioniru imunizacije, Luju Pasteru o kome smo svi učili. Ako hoće. Mislim, znam da je mnogo lakše pročitati status na Fejsbuku ili tekst u Kuriru.
Jednom od najznačajnijih ličnosti u istoriji vakcina smatra se Albert Sejbin, američki doktor poljskog porekla koji je otrkio polio virus. Krajem četrdesetih i početkom pedesetih godina razvio je tehniku imunizacije oralnim putem a ta vakcina je postala prvo oružje u svetu u borbi protiv dečije paralize. Nikada nije želeo da naplati svoje otkriće, čak je odbijao i da ga patentira, govoreći da ono pripada deci širom sveta.
Pored antibiotika, vakcine se smatraju najvećim dostignućem medicine što pomaže da čovečanstvo kontropiše većinu zaraznih bolesti. Koliko god čitali u tabloidima o katastrofalnim epidemijama, one se odavno nisu desile.
Mnoge bolesti kao što su polio, difterija, neonatalni tetanus, praktično su nestale u nekim zemljama. Tamo gde se imunizacija ne dovodi u pitanje. Nema ih. Logično je da postavite pitanje – a zašto da vakcinišete decu protiv onoga čega nema? Zašto da rizikujete.
A evo zašto, to što nekih bolesti u nekim zemljama nema, ta zabluda da je vaše dete zaštićeno, može mnogo koštati.
Živimo u vreme kad vam, recimo, do Australije više nije potrebno mesec dana putovanja brodom već malo više od 24 sata leta. Sa ljudima putuju i virusi. Gledajte to ovako, u slučaju teže epidemije, ceo svet bi mogao biti zaražen za 24 sata. Obaška što smo svedoci velike migracije stanovništva sa istoka, znate li koliko je ljudi prošlo kroz Srbiju i druge evropke zemlje.
Vakcine spasavaju živote.
Krajem 19. veka, smrtnost odojčadi je iznosila između 20 i 30 odsto, danas je ona oko 3 promila.
Svetska zdravstvena organizacija procenjuje da se godišnje sačuva blizu 3 miliona dečijih života, samo zahvaljujući vakcinama protiv malih boginja, tetanusa, difterije i velikog kašlja.
End nau, pošto se protivnici vakcinacije stalno pozivaju na mrske Amerikance koji na ovaj ili onaj način žele da pokore ceo svet, ako nikako drugačije ubijanjem vakcinama – podaci skupljeni sa neta, čitanjem, slobodno guglajte pa ako nađete nešto drugo, ali naučno potkovano, demantujte:
Polio, ili dečija paraliza je teška bolest koja može dovesti do oduzetosti svih ekstremiteta i posle Drugog svetskog rata bila je noćna mora roditelja u Americi, 1952. godine ostavila trajno paraliozovanim 21.000 ljudi. Sa primenom polio vakcine, stopa je pala za 99%. I dalje je ima u zemljama u razvoju. Recimo u Pakistanu.
Stopa smrtnosti od malih boginja pala je u celom svetu za 78% zbog imunizacije. I pored toga, više od 20 miliona ljudi oboli svake godine.
Difterija je u Americi skoro iskorenjena, ali je odgovorna za oko 5.000 smrtnih slučajeva u svetu. Isto tako i veliki kašalj, ali je smrtnost mnogo veća.
End nau još jednom – kako rade vakcine?
Najprostije – deluju tako što podstiču organizam da stiče imunitet, teraju naše telo da se brani od infekcija, da proizvodi antitela. Prostije od ovoga ne može.
Opet jedna pričica – poznajem doktora koji je svoje dete, uplašen čovek bio, šta ćete, svašta o bolestima zna, držao pod staknelim zvonom, skoro u sterilnom okruženju, ništa sa poda, nikako igre na podu, ne sedaj na zemlju, ne pipaj, nikada vodu iz tuđe čaše, sve tako. Pa jednog lepog dana odu na more, odsednu u hotelu i ceo odmor su proveli lečeći dete od žvala do ekcema. Dete jednostavno nije bilo imuno na okolinu. Normalno da se doktor opametio.
I na kraju, pošto je u Kuriru osvanuo nedopustiv tekst da vakcine izazivaju autizam, bolesti i smrt, za šta bi trebalo debelo da odgovaraju, ako ima pameti u ovoj zemlji, i pošto se pozivaju u tekstu na HRSA, državnu agenciju za poboljšanje zdravlja i ostvarivanje zdravstvene jednakosti što je u Americi veliki problem i deo je svake predizborne kampanje, evo šta tamo piše:
„Većina ljudi koji primaju vakcine nemaju ozbiljne probleme. Vakcine, kao svi lekovi, mogu da izazovu neželjene efekte, ali su većina veoma retki i blagi.“ Ostatak na linku – http://www.hrsa.gov/vaccinecompensation/ – šta ako neko baš sumnja da su vakcine uticale na zdravlje njegovog deteta ili njegovo.
Tamo takođe piše da protivljenje vakcinaciji, antivakcinacijski pokret, može uticati na to da stopa vakcinacija bude smanjena i da se neke epidemije ponovo aktiviraju.
Pogledajte samo ova tri komentara na Kuriru.
Prestravljena sam i besna.
Vakcinisana sam. Moje dete je vakcinisano.
Ali ja se ozbiljno plašim da će moje unuče jednog dana, ako ga budem imala, biti ozbiljno ugroženo.
I nemojte mi samo ono – „Samo pitajte ordinirajućeg lekara ili dom zdravlja da vam potpišu da snose odgovornost ako dođe do komplikacija“. Nisu vakcine i obaveznu imunizaciju izmislili ni vaš lekar ni taj dom zdravlja. I normalno je da neće.
Dodatak – Fejsbuk status Dejana Nikolića.
Za one koji nemaju profil na Fejsbuku:
Danasnja naslovna strana Kurira je verovatno nesto najopasnije sto se pojavilo u medijima jos od neslavnih ratno-huskackih dana.
(Upozorenje: dugacak status, bar 2-3 minuta citanja)
Necu kaciti ni sliku ni link. Na naslovnoj strani, nesto sto je sebe nazvalo „Istrazivacki biro Kurir“ ( ! ) tvrdi da su nasli strogo cuvane dokumente americke vlade (!) kojim se potvrdjuje da bebe umiru od vakcina! Naravno ogromna slova, beba koja place, velika injekcija… i navode statistike. Koje su verovatno posle mukotrpnog timskog rada i istraživanja, inspirisani filmom Spotlight, nasli na ovoj wikipedia strani:
https://en.wikipedia.org/wiki/Vaccine_injury…
Svi ovi podaci su dostupni i na stranama američkih sudova i vlade. Znate, oni to tamo moraju tako, građani ih prisilili.http://www.uscfc.uscourts.gov/vaccine-programoffice-special… (sve ovo sam našao posle 5-6 minuta guglovanja).
Da ne ulazim u to koliko je ovo opasno, neodgovorno, diletantski, zlo i realno bolinasonastvarsvedokprodajemoviseodonihdrugihkretena … hajde da se zadrzim na statistici.
„Istrazivaci Kurira“ (!) prenose da je u poslednjih 27 godina (dvadeset i sedam godina) u SAD zabelezeno ČAK 4481 slučajeva kojima je američka vlada morala da isplati 3 milijarde dolara odštete zbog pojava autizma i drugih bolesti usled vakcinacije a dolazilo je čak i do smrtnih slučajeva (a sumnja se da je i do 16000 dece imalo posledice). Na stranu to sto je kategorija „vaccine injury“ mnogo šira od autizma ili smrti. Ide od povreda usled nestručnog rukovanja injekcijom, preko raznih vrsta alergija itd itd.
Hajde da za trenutak zažmurimo i tretiramo ovo kao normalnu novinarsku priču sa informacijama za tumačenje. Prva stvar je staviti stvari u kontekst. 4481 američka porodica za 27 godina. To je 167 porodica godišnje. U zemlji sa 105 miliona porodica to je 1 slučaj na svakih 600.000 porodica godišnje.
Ako to prenesemo na Srbiju i njenu veličinu, to je 4 porodice godišnje. Jeste, to je 4 porodice previše. Ako uzmemo najgori navedeni slučaj (16.000 slučajeva za 27 godina ), u Srbiji bi to bilo 14 slučajeva različitih, blagih i težih, posledica od vakcinacije za godinu dana. I opet, 14 slučajeva previše. 1 na 550.000 stanovnika. Ja sam samo ovako mogao da računam jer nemamo statistiku odavde. Kladio bih se da se više ljudi smrtno otruje jer su obrisali dupe Kurirom.
Ali do kakvih procenata smrtnosti i hroničnih bolesti bismo došli da nije vakcinacije? Koliko ih nije umrlo od boleština poput velikog kašlja, tuberkuloze, difterije, tetanusa, variole i ostalih koje su pre vakcine kosili decu? Pa čak i od kontroverznog MMR-a (measles, mumps, rubella ili male boginje, zauške, rubeole)? Nemoguće izračunati bez malo jače matematike.
Čak i kada to zanemarimo, moramo shvatiti da medicina nije matematika i statistika. Ljudski organizam je beskonačno složen sa ogromnim brojem uzročno-posledičnih veza sa neograničenim brojem nadražaja. Među njima su i vakcine. I ako je procenat dobrog veći od procenta lošeg, to će biti korišćeno na dobrobit grupe.
Edukujmo se, istražujmo, ne paničimo i ne histerišemo. Na svaki argument o zlim korporacijama ide bar još jedan o gomili onih koji se bogate na neznanju, sujeverju i strahu.
Voleo bih da tema u komentarima ne bude pro ili contra vakcina već ovakvo „istraživanje“ dnevnih novina koje nisu ni za wc papir.
Disclaimer: Nisam doktor, nemam decu, nemam ništa protiv placeba, naprotiv. Posebno kod psiho-somatskih bolesti (kao bivši bronhitičar znam o čemu pričam). Ali ne i u slučajevima dečije paralize i ostalih boleščina koje se sprečavaju vakcinama a ne leče mambo dzambo travama i gledanjem u sunce.
(Foto u zaglavlju: informasalus.it)
U nama ostaje Dragan Nikolić
Jutros nas je zatekla vest da je preminuo Dragan Nikolić, Lepi Gaga, legenda jugoslovenskog i srpskog glumišta jedan od najvećih šmekera Beograda, muškarac za kojim su uzdisale žene svih generacija, čovek koji je svoju karijeru gradio radom, ne sećam se da sam ikada pročitala jednu reč koja bi upućivala na neku njegovu aferu kojom bi čaršija ispirala usta a tabloidi je razvlačili do iznemoglosti, čak ni kad su se pojavili tabloidi.
Na internetu su odmah krenuli komantari, najviše je onih vezanih za seriju „Otpisani“ i svi do jednog se odnose na to koliko je ta serija ostavila traga na sve nas, da je smatraju jednom od najboljih jugoslovenskih serija i da su svi, igrajući se Optisanih želeli da budu Tihi ili Prle. Svi dečaci. A sve devojčice su želele da budu Marija.
Glumci ove serije bili su deo našeg detinjstva i odrastanja, i preptostavljam da su generacije upisivale glumu želeći jednog dana da budu veliki kao što je bio on ili biko koji drugi glumac iz ove serije, tadašnjih serija, imalo ih je još.
U vreme prikazivanja serije, televizijski program nam nije nudio mnogo, dva progama, sve se završavalo oko 23 sata, a opet, bez obzira na to, danas kad imamo nebrojeno programa, ja koja uopšte ne gledam televiziju, odnosno ne pratim serije, rijaliti programe, kvizove, nadmetanja, posadim se ispred ekrana kad god repriziraju „Povratak otpisanih“ i odgledam do kraja. Kao da gledam prvi put.
To su ti tragovi koji u nama zauvek ostaju.
To su ti ljudi, umetnici, koji ostaju da žive i nakon smrti, na razne, najpozitivnije i najlepše načine, u svima nama, kao deo nas. I koje osećamo svojima.
Šta će ostati u njima?
Nedavno sam sa jednom osobom razgovarala o svetu, životu, onom što je bilo, ovom sada, na svim poljima i dotakosmo se najavljivanja smaka sveta, svako malo. I kad padaju ovakve kiše.
Čvrsto verujem da je jedna vrsta smaka sveta već nastupila, neprimetno, da je to krenulo pre dvadesetak i kusur godina. Poimanje morala se promenilo, put do slave nije više popločan trnjem i radom već golotinjom, seksom, aferama, lažima, najgorim stvarima koje se zarad profita nude narodu, bez ikakve kontrole. I ne bih imala ništa protiv da gledaoci mogu da biraju, ali ne mogu. Udarni termini su rezervisani za rijaliti programe, emisije o kulturi za neke sitne noćne sate, ako ih uopšte ima.
Da vam napominjem da ne gledam te rijalitije, nije da nisam pokušala, pa toliko se piše o tome, ali moje srce se toliko uznemiri zbog bljuvotina koje čujem, ni na ulici ih nikada nisam čula toliko odvratnih, da jednostavno ne mogu, dakle, ako nemam izbor, napravim ga sama, biram da ne gledam. Ali, kad krenem da čitam vesti, neminovno mi ulete naslovi, na udarnim mestima, ko je, u nekom od tih rijalitija, nekoga udario, pljunuo, rekao mu da je lopov, kurva, bednik, šta već jedni drugima govore. Ne otvaram, naravno, ali naslov je sasvim dovoljan da ukapiraš o čemu se radi.
Juče mi u oči, a odmah su mi se uključili svi alarmi, upadne naslov da je jedna produkcija, nekoj devojci platila 1.500 eura da uđe u njihov rijaliti i ima seks sa nekim tamo učesnikom, ne želim da me iko izgugla po njihovim imenima pa ne pišem, pretpostavljam da svi znate o čemu se radi, videli ste bar koliko i ja.
Sva šokirana otvorim „vest“ da vidim o čemu se radi. Devojka kojoj su platili, na pitanje da li je to tačno, odgovorila je da jeste, a da je pristala na to jer – „Jednog dana želi da bude poznata, da je ljudi prepoznaju na ulici i da se slikaju s njom.“ Kosa mi se na glavi digla.
Na osnovu napisanog –
plaćeno joj je da ima seks
primila je novac
to rade prostitutke
onaj ko joj je platio
bavi se podvođenjem
to se u svetu prostutucije zove makro.
I jedno i drugo, prostitucija i podvođenje, u Srbiji su zabranjeni i predstavljaju krivično delo.
Neko će valjda odreagovati na ovu „vest“, potvrditi izrečeno ili demantovati. Ne smem da tvrdim da je tako, tabloidi su ipak tabloidi, ali ovo ostaje zabeleženo, isto kao i snimak tog seksa koji se nalazi u tekstu. Ne, nisam otvorila, nemam želudac za to, kao što rekoh.
Danas svako dete u sobi ima televizor, studije i studije su napisane o tome da je vrlo malo roditelja koji kontrolišu šta gledaju njihova deca. Svako dete ima i komjuter, takođe su studije i studije napisane o tome da vrlo malo roditelja kontroliše kojim sajtovima pristupaju njihova deca iako za to imaju mogućnosti. I za kontrolu. I za cenzuru.
Jer, znate, deca su tako mirna kad sednu ispred kompjutera. I igraju igrice, veruje većina roditelja.
Deca gledaju rijalitije, deca gledaju klipove na YouTube, deca se, kako sam pročitala, u školskim dvorištima igraju rijalitija, glume učesnike tih programa, kao što se moja generacija igrala Otpisanih.
Neka od njih će poželeti da budu poznata i usvojiće način ponašanja koji im se nudi kao prihvatljiv.
I taj da imaju seks i za to budu plaćeni.
U međuvremenu, danas, osvanula je nova izjava osobe koja je izjavila da je plaćena, da nije plaćena, da nije uzela novac, da je sve uradila zarad popularnosti rijalitija koji nije njen, to jest – džabe. Ostaje da je to uradila zarad one popularnosti, prepoznavanja i slikanja. Ne znaš šta je gore.
Kako god, o tome se piše.
To su „vrednosti“ koje se nude deci, seks, laž i klipovi na YouTube, s obzirom da video trake više ne postoje.
Niko ništa.
Zato je i osvanuo ovakav tvit, on sve objašnjava.
Danas, kad žalim za Draganom Nikolićem, oplakujem toliko toga što odlazi sa svakim od njih iz nekog drugačijeg, mnogo lepšeg vremena, koji su fizički zauvek otišli.
Natovario mi se skoro jedan problem na glavu, tako to kod mene, taman ’danem dušom, pomislim gotovo, iskrsne nov problem za rešavanje, obično nije logičan, i pričam jednoj, kad ona meni –
’Ajde, bre, ćuti ne kukaj, da ti je dete živo i zdravo, eto, udala si je…
Prekidoh je usred rečenice, pre nego što me potpuno izbezumi, nisam je udala ja, udala se sama, da je mene pitala, ja bih je još držala za ruku, a ovo drugo…
Ja ne znam kad se normalne žene zbabošu pa počnu da pričaju ovako.
Kao ženi, još od devojčice, društvo mi je naturalo da je najvažnije u životu da se udam, ako je ikako moguće dobro, godine su mi bile potrebne da ukapiram da to dobro znači za pare a ne za muškarca, i posle toga da postanem majka. Sve ostalo može a i ne mora, kako budem raspoložena i ako me ne bude mrzelo. Da živim život, ali s merom i uzdržano, da uživam koliko mogu, ali da vodim računa da ne obrukam roditelje, dedove i pradedove, pa su mi iste one godine bile potrebne da ukapiram da živeti život znači ne raditi ništa od onoga što ćeš raditi dan – noć kad se budeš udala. Nastavak priče bi obično bio – što proživiš do udaje, proživela si, posle robija.
Kad sam postala majka, udaju ne pominjem pošto sam ja to malko preko reda, obavestili su me da sad ništa važnije u životu ne postoji. Ma ne važnije, nego važno. I tu bi nekako život mogao da mi stane.
Kad god sam se na nešto požalila, kad god mi sve koze nisu bile na broju, kad god me nešto iznerviralo a ja se prevarila pa rekla, obavestili su me – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
I to ide ovako:
Dobila sam otkaz – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Vara me muž – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Nemam pare za cipele – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Nemam ovo, ono – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Volela bih ovo, ono, a ne mogu – Ćuti da ti je dete živo i zdravo.
Nemam novac za letovanje – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Ne znam kako bih vam rekla, ne uspevam sebe da dovedem u situaciju – stojim ispred izloga, uzdišem za nekim cipelama, otvaram novčanik da proverim da se nisu stvorile pare za koje znam da ih nemam, zatvaram ga, odmahnem rukom i pomislim – Ma jebeš cipele, važno da mi je dete živo i zdravo. Toliko je nenormalno to fatalističko životno uputstvo – kad si majka, nemaš više prava ni da želiš, ni da sanjaš, ni da se nadaš, ništa. Stalno crno, najcrnje da misliš.
Ne znam šta govore ženama koje nemaju decu, igrom slučaja ili ne žele, kad pomenu da im nešto fali u životu, da li se usuđuje neko da im kaže – Ćuti tamo, sram te bilo, misliš na cipele umesto da gledaš kako da ostaneš u drugom stanju i postaneš majka. Svodi se na isto.
Obaška što bih strašno volela da znam da li je neko, nekada, nekom muškarcu rekao – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Recimo:
Čuknuo sam auto – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Izgubio sam na kladionici – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo.
Jok, njima kažu – Jebeš auto, jebeš pare, nisi lud za to da se sekiraš, popravićeš, zaradićeš…
Ne, ne, te fatalističke stvari su rezervisane za žene. Jednog trenutka te tako svedu na stvar – dok je dete uz tebe stalno treba da imaš grižu savesti što si bilo šta poželela ili kupila sebi, otkud ti hrabrost kad imaš dete, pa devojku, pa njeno je da se oblači, modira, ludira i živi, tvoje da obezbediš. Kad se predstava završi, to jest, dete uda ili oženi, obaveste te da se predstava završila, zavesa spustila, gotovo.
Kad god mi neko kaže – Ćuti, da ti je dete živo i zdravo, osećam se kao da me ubija, kao da me sprečava da živim.
I lepo mi dođe, kad god me neko od tih ubuduće nešto pita, šta god, kako si, kako je, kako ide, šta ima novo, kako muž, da odgovorim – Dete mi je, bogu fala, dobro.
I da si poštedim živce.
(Foto: codenamemama.com)
Jutros ulazim u autobus 26, vozač mi reče ’dobar dan’, otpozdravim, sednem iza njega
I tako je ’dobar dan’ rekao svakome ko je ušao, svakome ko je izašao – Lep dan vam želim.
Oni koji ga znaju otpozdravljaju mu uz najveće osmehe na svetu.
Oni kojima se ovo dobar dan dešava prvi put zbunjeno odreaguju, prođu par koraka pa se vrate i uz izvinjenje mu požele dobar dan. I svi, do jednog, su nastavljali ka sredini autobusa uz osmeh. Nasmejaniji autobus još nisam videla.
Napravi se jednog trenutka gužva pa oni koji su bili primorani da stoje tu, pored njega, povedoše priču o svojoj zbunjenosti kao da im skoro niko nije rekao to jednostavno ’dobar dan’. Neko predloži i da autobusi uvedu Knjige utisaka, da mogu da zapišu kako su bili pozitivno iznenađeni.
Jednog trentuka se oglasi i on:
Ne znam zašto je čudno reći dobar dan. Ovo je moje radno mesto, kao što je nekome prodavnica, ordinacija, restoran, sudnica, kako da vam ne kažem dobar dan kad uđete!
I tako ja u tom nasmejanom autobusu počeh da razmišljam zašto je to obično dobar dan postalo tako čudno. Ne dođoh do nekog pametnog zaključka, i kako bih u zemlji u kojoj je ljubaznost postala nepoželjna, kulturno ophođenje zaboravljeno, u kojoj je sasvim normalno da drugi budu neljubazni, namrgođeni, ljuti i na sebe i na ceo svet, u kojoj se, kad krećeš iz kuće, naoružaš strpljenjem i živcima kao da ideš u rat. I u kojoj ne očekuješ ništa drugo do ratovanje u prevozu, prodavnicama, redovima, gde god staneš.
Malo pre nego što je trebalo da izađem, pitah ga da li mogu da ga fotografišem.
S kojom namerom? – pita on, opet uz osmeh.
S najboljom mogućom, odgovorih ja, ima jedan video, znate, šeruju ga na Fejsbuku a govori o tome kako se dobrota i ljubaznost šire deljenjem, pa eto, da podelim i ja Vas zato što ste nam svima tim jednostavnim, skoro pa zaboravljenim ’dobar dan’, ulepšali dan.
Znate šta, poče on, ja sam za vozača autobusa polagao u Jugoslaviji. Nas su obučavali kao da ćemo Suhoj voziti, učili smo da ćemo voziti ljude i kako se prema ljudima treba ponašati. I, eto, samo to nisam zaboravio.
Lep dan vam želim, rekoh kad su se otvorila vrata. I ja vama, odgovori on.
Ovo je mogao biti običan status na Fejsbuku, samo što bi se već u toku dana zagubio, zato sam zapisala ovde.
A u stvari mi je strašno žao što sam ovo zapisala. Što je to ’dobar dan’ izazvalo toliku pažnju.
Reći dobar dan ne bi trebalo da bude čudno.
Planirala jutos da idem nešto da kupim. Planirala sinoć i frizuru, pošto mi je kosa ni tamo ni vamo, znate ono – ni kratka ni duga, uglavnom ne znam šta ću s njom dok se ne odluči. Oprala si sinoć kosu, navila viklere i kako sam stručna, probudim se jutros, vikleri rasuti po krevetu, jedan se zakačio za Cezara, ja ko rajska kokoška.
Stojim ispred ogledala, ni da plačem ni da se smejem počeh da patim što nisam filmska glumica, one se, bre, bude našminkane i s frizurom, kad eto ti ga hazbend, kaže – Jebote, na šta ličiš, poljubi me i poče da mi objašnjava na šta ličim ko da nemam oči.
Da nam ne bi preseo dan, tu u kupatilu, možemo to nazvati kupatilskim poravnanjem, ja odlučim da on ode i kupi to što nam je potrebno a ja ponovo da operem kosu i dočekam ga a da ne kaže jebote kad me ugleda. Eventualno i ručak da skuvam.
Prvo sam skuvala kafu, normalno i evo, dok je pijem i čitam motivacione na mrežama, a ovih dana se uglavnom odnose na ljubav, ide Valentinovo, jelte, pa ako tog dana nekom ne pljusnemo ljubav u lice ko da ni ne volimo, a naročito ako mu ili joj ne kupimo nešto glupo, evo meni mejl pun predloga šta da kupim devojci ili na koje romantično mesto da je odvedem i zabezeknem je.
I sad oko te ljubavi koju niko da definiše i ukalupi u formulu, toliko vam je to nedefinisano, evo objaviše juče da su otkrili Ajnštajnove gravitacione talase, to jest, šta bude kad se sudare crne rupe i svima jasno. Ljubav komplikovana pojava.
Meni, iskreno da vam kažem to u vezi sa crnim rupama uopšte nije jasno, ali sam odavno s ljubavlju na ti, prestadosmo jedna drugoj da persiramo od kako smirih strasti i ukapirah da me niko, nikada, neće voleti onako kako sam ja zamislila da treba, nije me tako volela ni majka koja me rodila, mislim kad god mi nije kupila ono što sam zapela, ja mislila da me ne voli.
I sad da me pitate šta bih zamerila svom hazbendu kad sam ja u pitanju – ništa, kunem se. Zameram ja njemu mali milion stvari koje brak znače, kad sam nakrivo nasađena – zašto lomiš hleb, iseci ga; pojeo si celu čokoladu; kad ćeš kući, svetipospiskujebem, ohladi se ručak; tako to, ali odnos prema meni ne.
A nije da sam se rodila pametna i da se nisam durila onih prvih godina braka, svaki čas sam raskidala i htela da se vratim kući pa u tim ludilima zamišljala da će on u najmanju ruku da dotrči sa celim marijači orkestrom da me na kolenima moli da se vratim.
Ovako opamećena a, verujte mi, od kako sam se opametila, ništa me ne boli, razmišljam jutros s ovom frizurom rajske kokoške koliko je nesrećnih žena, dobro, možda i muškaraca, ali mi se oni ne poveravaju, samo zbog toga što ih neko ne voli onako kako su zamislile i stalno se muče s nekim teorijama zavere, zašto li je on s njom kad ne radi kako ona hoće, šta li se tu krije, zagorčavaju život i sebi i tom nekom njemu, oboje nesrećni, neprekidno se ubeđuju i silno vreme koje su mogli da potroše na uživanje, potroše na – lažeš, da me voliš, šmrc, gde si bio, šta si radio, jesi li mislio na mene dok si radio, ko ti je ovo, ko ti je ono, ja sam zamislila ovako, ako nije tako, ’ebo ti tu tvoju ljubav.
I sad vam je moja motivaciona pred ovogodišnji Dan ljubezni – aman, pustite te dečake da vas vole odnako kako umeju, da vam daju koliko umeju, da vam pokažu koliko umeju.
Jer, znate, potpuno sam sigurna da vi nikada ne razmišljate o tome da li nekoga volite onako kako je on zamislio, već da mislite da volite najsavršenijom ljubavlju koja postoji. A nije tako.
Mislim, ljubav ima razne oblike, ne samo onaj koji ste vi zamislili.
Znači, iz tog mesta, odakle ljubav izvire, glave, srca ili stomaka, svako pruža onoliko koliko može, to ceđenje, da kapne još malo ljubavi pa da srećno spavate, ko Marko kad je cedio suvu drenovinu, može samo da dovede do toga da neko digne ruke, zatvori srce, izbaci vas iz glave a leptiriće u stomaku počne da tumači kao nervozu.
Odo’ si sad perem kosu pošto sam iznutra oprana i u omekšivač stavljena.
(Foto: notizie.it)
Upravo preminula godina bila je jedna od mojih najtežih godina u životu a u bračnom životu najteža. Jednostavno ništa nije išlo kako treba, sve je išlo na dole, na dole, na dole, kraj se nije nazirao i posle silnih razgovora, pregovora i većanja, došli smo do zaključka da smo akumulirali previše negativnog, mnogim stvarima dali veći značaj nego što zaslužuju, da smo sami sebe otrovali. Drugo objašnjenje nismo imali.
Šta se sve izdešavalo moglo bi u roman da stane, bilo, prošlo, kakve je tragove ostavilo videćemo.
U stanu u kome smo živeli počeli smo da se osećamo loše, kao da su nas zidovi pritiskali, ja manje nego hazbend, za njega se ceo taj stan pretvorio u sliku onoga šta je doživeo od svoje porodice, kao da su njihovi duhovi i njihova loša energija neprekidno bili tu, uz nas. O ovome bi lajf kouči i psiholozi sigurno imali svoju teoriju s kojom bi nas godinama „lečili“, no, kao i kod porođaja, kad ide teško i preti katastrofom, najbolje je uraditi carski rez.
Odluka je bila – prodajemo stan, kupujemo drugi. Escape!
Iz cuga sam se uspaničila. Selidba, pakovanje, traženje, menjanje prostora, navika, okruženja, nije mi prvi put i nimalo nije lako.
Pre nego što smo prodali stan, počeli smo sa čišćenjem. Opremila sam tri kuće, odakle mi onolike stvari pojma nemam, bila sam šokirana. Obukli smo ko zna koliko ljudi, obuli isto ko zna koliko, poklanjala sam šerpe, kašike, viljuške, polako smo počeli da prodajemo nameštaj, sitnije stvari smo prodali preko Limunda, one krupne, krevete, ormare, belu tehniku onima koji otkupljuju polovne stvari, oslobodili smo se svega što je budilo i mrvu neke loše misli ili uspomene.
Usput smo kontali gde ćemo i šta ćemo. Moja ideja da pobegnemo u neko selo ili na planinu odbačena kao – još uvek nismo spremni. Pre nego što odlučimo da gajimo ovce, treba nešto o ovcama i da naučimo, jelte. Ideja da promenimo grad se ni meni ni njemu nije baš svidela, promeniti grad u Srbiji je kao ustati, počešati dupe jer te svrbi od sedenja pa sesti ponovo, to jest, gde god se okreneš Srbija je.
I dok smo sve to radili, mene je mučilo pitanje da li radimo pravu stvar. Onda se prisetim kako oni tamo po Amerikama svako malo menjaju državu u kojoj žive a ja paničim zbog promene naselja i kvadrature. Pa se setim jedne drugarice koja je prodala stan da bi otpočela biznis i postala podstanar. Pa se setim kako je gorela kuća mog oca. Pa vidim na Fejsu kako je Amitz otišao u Perlez, pojma nisam imala ni da to postoji, ali mu svakako zavidim. Pa, ’bem mu mater, to su samo zidovi, dom smo činili mi, napravićemo ga gde god. A ovo više i nije bio dom, bio je prostor u kome smo se, kako rekoh, loše osećali. Kao da više nije bio naš.
Imali smo ludačku sreću da prodamo stan za samo mesec dana i ludačku nesreću da naš kupac bude teška sirovina, prostak, seljačina, tup, glup i zadrt, što, naravno, u trenutku kad potpisujete predugovor ne možete da znate. Živce mi je pokidao i samo me pristojnost sprečila da ga na kraju ne namažem govnima. To jest, ne pristojnost nego to što onako glup ne bi skontao šta pričam a ja bih se ponovo nervirala. Rekoh mu – Sa srećom, a majke mi, u sebi sam mislila – Ma jebi se, da te moje oči više ne vide!
Sad onaj lepši deo…
Stan smo našli preko interneta. Ofkors 🙂 Prethodno mi je svaka agencija kojoj sam se obratila nudila krš, vukojebinu sa bajkovitim pričama zašto bi bilo divno da živim bogu iza kičme, pa da u toj i toj zgradi živi neka zvezda Granda, čuj, molim te, to preporuka!
Poludim, naravno, prisednem za inernet i nađem stan u roku od jedan dan. I to baš onakav o kakvom smo maštali.
A priča ide ovako: Zamislite da upoznate dva momka od kojih jedan nema ni četrdeset a drugi ni trideset, koji prave zgrade, da posao dogovarate u kafiću, uz medovaču i sve – ma ne brini, lako ćemo, da pričate o poslu, ljubavi, životu, da vam odmah daju ključeve kako biste mogli polako da sređujete i na kraju se izljubite kao da se znate sto godina. E, tako sam kupila stan, uz ogromno poverenje sa obe strane.
Pred samu Novu godinu, posle silnih peripetija sa našim kupcem zbog čega sam dva puta odložila odlazak u Zagreb i zbog čega sam prolila more suza, najzad završismo posao, potpisasmo ugovor i ja sam ušla u naš novi stan i okitila jelku.
Dok ovo pišem, nemam neke velike planove, nisam odlučila da držim dijetu, vežbam, borim se za mir u svetu, usvajam životinje, budem bolja, dobra sam i ovako, imam samo jedan plan – da imam mir. Onaj unutrašnji.
Napravili smo taj naš carski rez. Nekim ljudima uopšte nismo rekli šta smo uradili, jer ne bi razumeli. I čvrsto smo rešeni da ih nikada ne primimo u ovaj prostor, da nam ga ne zagade.
Sa ogromnom ljubavlju, mnogo većom nego kad smo se kućili prvi put, kad smo slušali pretnje, jer naša ljubav je bila smak sveta, sad kupujemo lampe, šerpe, zavese… I ovaj stan polako dobija naš oblik.
Naravoučenije – ako vas nešto guši, šta god to bilo, odnos sa nekim, posao, ovo što je gušilo nas, sedite, razmislite, izvagajte, pišite pluseve i minuse i napravite taj carski rez u svom životu. Nije lako ali, verujte, životno je lekovito.
Možda ova moja priča o negativnoj energiji ne pije vodu, mi verujemo da je sve baš bilo tako, da smo bili otrovani.
Srećna vam Nova godina!
Već par godina, od kako smo shvatili lakoću online komuniciranja, a naročito lakoću online plaćanja, komentarišemo kako bi još mnogo drugih stvari trebalo da nam bude omogućeno online, naročito sve ono zbog čega moramo da stojimo u redovima. Kao što znate, to ide prilično teško jer, kako god okrenete, šta god uspete da završite, online postoji onaj trenutak kad ipak morate da odete i finiširate stvari offline, „na terenu“, svojeručnim potpisom.
Evo, baš danas sam se oduševila što jednoj instituciji zahtev za izdavanje neke potvrde mogu da pošaljem online, a onda se istog trenutka razočarala što istu ne mogu online da mi pošalju. Najtragičnije je što tamo gde treba da je prosledim prihvataju online slanje, znači tamo negde im nije važno da omirišu mastilo pečata, ali, eto, ne može, takva procedura. Isad, pošto moram da odem da je preuzmem, ne vidim nijedan razlog da je naručim online, pa da tamo objašnjavam šta sam, kako sam i zašto sam.
Nedavno sam vadila novu ličnu kartu i pasoš. Zakazala online. Prozvali me u zakazano vreme i, možete misliti, nedostajao mi je jedan papir, uvek nedostaje. Obaška što sam morala da vodim i muža da potvrdi da sam njegova i da nema ništa protiv što živim u stanu koji se vodi na njega. Onda posle toga red. Pa odlazak drugi put da potpišem papire i red. Pa odlazak da preuzmem i red. Što sam online zakazivala, ni sad mi nije jasno, to što može online zakazivanje ne znači da ćete posao završiti ni mrvu brže.
Ja do krajnjih granica mrzim čekanje u redovima, unervozim se, ne postoji vreme na koje sam tolerantna, naročito čekanje u bankama. Sve bi bilo u redu da se radi samo o transakcijama, ali svako na šalteru ima mali milion pitanja u vezi stvari koje mu nisu jasne i koje im nikako nisu jasne koliko god osoba s druge strane objašnjavala. I zašto tolika provizija, i šta je sad ovo ovde, i kad će biti, i zašto nije bilo, da poludiš čekajući, zato ja, kao ozebao sunce, čekam da moj online život zaista postane online, to jest da neke stvari mogu da odradim od kuće, uz kafu. Sad, da ne bude da je meni u bankama sve jasno, ma nije, vrlo često zamolim da mi pričaju na srpskom, a ne na bankarskom koji ne razumem i koji kao običan građanin ne moram da razumem, i meni se desilo da mi neko iza zvoca da požurim.
Možda ste čuli, možda niste, Societe Generale Srbija lansirala je najsavremeniji e-banking servis – otvorila je prvu Online ekspozituru u Srbiji i uvođenjem digitalnog potpisa uvela jednu veliku olakšavajuću novinu – ne morate uopšte da odete u banku! Ni za šta, ni da potpišete!
Otvaranjem ove Online ekspoziture koja će svakome biti bliža od bilo koje najbliže ekspoziture u komšiluku, moguće je otvoriti štedni račun, dobiti dozvoljeni minus, pa čak, zamislite, dobiti i keš kredit. Kako to izgleda, možete pogledati ovde.
Kao što znate, obično ne znate mnogo toga vezano za kredite, kamate, sve obaveze koje ćete imati prema banci, nije to samo – dobio sam keš kredit, ovaj e-banking servis je omogućio je i video razgovor sa finansijskim savetnikom sa kojim će razgovor biti omogućen sve do 22 sata, dakle, odgovore na sva pitanja takođe možete dobiti online, da stvarno, uopšte ne morate do prve ekspoziture. Kad god ste raspoloženi, možete da yaka\ete i porazgovarati “oči u oči” sa bankarom, isto kao sa rođacima u Americi, a zatim, kad dobijete sve odgovore,rešite nedoumice i svojim digitalnim potpisom završiti željeni posao. Kako da se prijavite na e-banking i šta sve možete uraditi online, pogledajte ovde.
Svi oni koji do 31. Januara 2016 godine nabave sertifikat za digitalni potpis banka će u sklopu ove promotivne kampanje refundirati troškove nabavke potpisa.
Societe Generale Srbija je ovu kampanju nazvala “Mali korak za čoveka, veliki za bankarstvo”, što se mene tiče, za mene taj korak znači da ne moram da napravim nijedan korak, a naročito da ne moram da cupkam u redu.
Kako je bilo Nilu Armstrongu kada je kročio na Mesec,nemam pojma, pretpostavljam mnogo lakše nego kad sam se ja prvi put suočila sa online plaćanjem, sva sam bila istraumirana da ne uradim nešto pogrešno, no, prvi put, drugi put, posle to radite rutinski, kao i većinu stvari u životu.
Ako nemate iskustva sa e-bankingom, a znam da mnogi nemaju, prvenstveno jer se plaše, kako to izgleda možete testirati ovde klikom na link “Prijavi me” i da isprobate sve funkcije sem razgovora sa bankarom. Napravite taj mali korak i uštedite sebi vreme, a ako ste kao ja, i živce koje gubite čekajući u redovima i prebrojavajući po sto puta koliko je njih još ispred vas.
(Sponzorisan post – Societe Generale Srbija)
Ovih dana, dok decembar užurbano vuče ovu godinu u prošlost, ulice sijaju obasjane prazničnim svetiljkama, iz skoro svakog izloga nam se smeši Deda Mraz, deka u koga mi odrasli ne verujemo, ali kome se setno osmehnemo jer nas vrati u ušuškane dane detinjstva, dok smo još verovali da je dolazio dok smo spavali i pored uzglavlja nam ostavljao ono što smo poželeli, jer smo bili dobri, poslušni dobri đaci…
Kao što znate, mnogu decu Deda Mraz nije nikada posetio jer svet, nažalost, ne funkcioniše pravedno čak ni kada su deca u pitanju. Mnogo je dece kojoj oči nikada nisu zacaklile dok otvaraju paketić koji su dobila, mnoga nikada nisu sela Deda Mrazu u krilo. Da bi ih posetio ovaj deka, deca moraju da imaju, pre svega, dom u kome živi ljubav.
Nažalost, mnoga deca nemaju dom, lišena su roditeljske ljubavi i staranja, žive u domovima za nezbrinutu i napuštenu decu, ili leže u sterilnim bolničkim sobama koje nimalo ne podsećaju na njihove sobe. I ta deca, iako ista kao sva ostala, ne raduju se isto, ne očekuju isto, na nadaju se istom jer jednostavno tako mali znaju da žive u nekim drugim uslovima.
Srećom, postoje ljudi i društveno odgovorne kompanije koje odvoje deo svojih prihoda, zarada ili proizvoda kako bi obradovali ove mališane, priuštili im radost praznika, izmamili osmehe i bar malo im nadoknadili sve ono što nemaju i čega su lišeni.
Vođena humanošću, IDEA je okupila svoje radnike, te je više od 1.000 zaposlenih učestvovalo u pakovanju poklona namenjenih deci koja se nalaze u 22 različite institucije širom Srbije. Kamioni puni paketića u kojima se nalaze slatkiši, igračke, školski pribor, krenuli su put domova za nezbrinutu decu, decu ometenu u razvoju, ka prihvatilištima i klinikama kako bi mališanima priredili novogodišnju čaroliju.
Samo u jednom danu, podeljeno je 1.700 paketića koje im je darivao lično Deda Mraz, a čaroliji su doprineli i glumci sa novogodišnjom predstavom koju su o odigrali u svakoj ustanovi koju su posetili.
Kamioni IDEA karavana krenuli su još 13. decembra kako bi na vreme stigli do svih mališana i pored toga što su obradovali decu koja žive u domovima, u saradnji sa Ministarstvom za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja će podeliti još 2.000 paketića deci koja se nalaze u hraniteljskim porodicama.
Nadam se da su deca koje je ovaj karavan obradovao Deda Mrazom i novogodišnjim paketićima, te večeri zaspala sa osmehom, čvrsto ih grleći i sa saznanjem da i na njih neko misli, da će se tih trenutaka, jednog dana kad porastu, sećati kao najlepših trenutaka kojih su ih lišili oni koji su ih napustili.
S nadom da će se još neko ovih prazničnih dana setiti napuštenih i usamljenih, širite radost i dobrotu, kako rekoh, od nje svi rastemo.
(Sponzorisan post)
(Foto u zaglavlju: vitadamamma.com)
O mladima koji odlaze, roditeljima koji ostaju, državi kojoj se odlivaju mozgovi
Vidim da su ovih dana mnogi pobesneli zbog Pisma mladima koji žele da odu. I ja sam…
Dragi mladi koji razmišljate o odlasku, u ovom pismu piše da „morate biti svesni težine te odluke“. Naravno, sve životne odluke su teške, svaku morate vagati, i onu kad se odlučujete za životni poziv i onu kad se odlučujete za bračnog partnera, ova nije ni lakša ni teža od bilo koje druge. Lake odluke donose samo oni koji žele preko hleba pogaču pa ne misle na široko, na dugačko i u budućnost.
Takođe piše: „Kada odete, u taj neki bolji a tuđi svet – ne samo što ćete biti stranac, bićete nekako i ničiji.”
Vidite, mnogi se neprilagođeni sistemu u rođenoj zemlji često osećaju strancima, među svim onim lažnim, kupljenim diplomama, među svim onim neobrazovanim, bahatim ljudima koji su postavši članovi političkih stranaka postali “važni” ljudi. Osetiti se strancem u domovini je mnogo teže nego biti stranac u tuđoj zemlji.
U pismu takođe piše da ćete postati: “Ničije dete, brat, sestra, drug, mali iz kraja, kolega sa faksa, slatka klinka iz komšiluka…”
Kakva greška! Vi ćete uvek biti nečije dete, nečiji brat ili sestra, neki mali iz kraja za koga će vaše roditelje pitati komšije, nečiji kolega sa faksa… Ovo da ćete postati ničiji može značiti samo to da tamo negde nećete imati nekoga ko će vam nešto odratiti preko reda, veze, i za mito, jer tako funkcionišu stvari u Srbiji. U vreme visokih tehnologija, kakvo vam je srećom zapalo, za razliku od nekih prethodnih generacija, vi ćete svakoga dana, moći da se čujete i vidite sa svima koji su daleko od vas. I da se isplačete ako vam je teško i da vas uteše i da čujete toplu reč.
I ono najbitnije što bih izdvojila iz ovog pisma je upozorenje da ćete “tamo daleko, osim što morate studirati ili raditi – morate i živeti.” Kad nisam pala sa stolice! I ovde morate, ako želite nešto da postignete u životu, mada to u ovoj zemlji nije garant, da studirate, radite i živite! Neki, nažalost, nisu imali šansu da studiraju, do posla nisu mogli da dođu i ne žive nego životare na leđima svojih roditelja, baba i deda, ispod svake granice dostojanstva. O, da, ljudima se to dešava u svim zemljama sveta, da nisu imali novac za studiranje, da nemaju posao, da životare. Živeti je diskutabilan pojam, nekome su za život potrebni bilo kakav krov nad glavom, pašteta i hleb, nečiji su standardi veći.
Upozorenje da ćete tamo negde, gde god da odete, “morati da živite po njihovim pravilima” je van pameti. Sasvim je normalno da u Nemačkoj živite po nemačkim pravilima, Americi po američkim i tako redom, kao što je normalno da u Srbiji živite po srpskim pravilima koja su, opet nažalost, nakaradna. Ali morate, šta ćete. Morate da prihvatite sva pravila, od bahatih radnika na šalterima, do toga da ova zemlja ne može da leči bolesnu decu, da se deca leče SMS-ovima, sve do toga da ste u ovoj zemlji niko i ništa ako niste član neke stranke, naročito one na vlasti. Koje god vlasti u koje god vreme, unazad decenijama, još od Tita kad su univerzitetskim profesorima i drugim visokoobrazovanim ljudima gospodarili polupismeni zaslužni komunisti.
Svuda se živi po pravilima, samo se pravila razlikuju. I mora se živeti po pravilima, kako rekoh, ili bi svuda vladala anarhija.
I na kraju, ovo pismo vas onako, kao višnjica na šlagu, obaveštava da “imate nešto što je veliki luksuz danas, Mladost i Vreme.” Gospode bože! Šta znači to da su mladost i vreme danas luksuz? Da će neko živet i raditi umesto vas a da vi svoju mladost i svoje vreme možete da trošite i gubite kako hoćete?! Nijedno ne smete gubiti. Ali posmatrajmo stvari ovako – vi zaista možete izgubiti negde u inostranstvu par godina dok se snađete ili ne snađete, ali ovde ćete izgubiti decenije. Kao što su ih izgubili mnogi.
A SADA –
Odvajanje od roditelja i prijatelja nije lako čak ni kad se selite iz Kragujevca za Beograd. Pravila življenja se toliko razlikuju od grada do grada da je besmisleno o tome govoriti. Svet više nije mesto sa neotkrivenim kontinentima i civilizacijama već jedno veliko globalno selo u kome sa jednog kraja na drugi možete da stignete za 24 sata.
U tom selu Srbija galopira unazad, u najboljem slučaju tapka u mestu obećavajući, lažući, davajući lažnu nadu da će jednog dana biti bolje. Da će imati bolje ljude, bolji sistem, poštenije ljude., manje afera… da će psotati uređena država. Da će u njoj na radnim mestima sedeti ljudi školovani i obučeni za ta mesta, koja god bila a ne nečiji rođaci, prijatelji, partijski članovi.
Ova zemlja unazad godinama kuka i nariče kako joj se odlivaju mozgovi koje je ona odškolovala u koje je ona uložila novac… Šta je ova zemlja uradila da zadrži te mozgove? To da neki od tih mozgova rade u pekarama, u praonicama automobila, jer za njih u ovom nakaradnom sistemu, u ovoj opustošenoj zemlji nema mesta.
Ova zemlja ne sme da zakuka ni za jednim mozgom koji je otišao jer nije ni pokušala da ga zadrži. Mozak koji ostane da se nada da će dobiti šansu će jednostavno zakržljati ili se prilagoditi onima koji su sve ovo napravili.
Mi, vaši roditelji, koji vas ispraćamo i mašemo vam, plačući, tugujući, nismo uradili ništa, apsolutno ništa da bi ovaj sistem bio bolji i da bi ova zemlja, vaša domovina, bila zemlja u kojoj želite da ostanete. Napravili smo vam zemlju u kojoj morate krvavo da se borite za svoje mesto, ne znanjem, radom i poštenjem, već na najgore moguće načine, uglavnom savijanjem glave i gubitkom ponosa. Napravili smo vam zemlju u kojoj morate da potpisujete blanko ostavke, u kojoj dobijete otkaz kad se porodite, u kojoj vaš rad ne vredi ništa, u kojoj je potrošačka korpa najmanje pet puta skuplja od vaše plate, u kojoj… ma ako ste išta pokušali znate o čemu govorim.
Imate samo tri mogućnosti – da se borite da dobijete bitke koje smo mi izgubili i koje i dalje gubimo podsmevajući se na društvenim mrežama i misleći da time radimo veliku stvar, da se prilagodite ili da donesete tu tešku odluku da pokušate negde drugde.
Gde god da odete, ako budete stručni, vredni i pošteni, to će se ceniti i bićete poštovani član zajednice. Sa istim vrednostima u ovoj zemlji ste budala kojoj će se podsmevati oni koji imaju pendžetirane obraze.
U Srbiji se još uvek može živeti. I nikada ne bi trebalo da razmišljate da morate da odete, ali ako razmišljate – idite.
Neće biti lako, nikako. Život nigde nije serviran na tacni.
Pripadnik sam generacije koju su vaspitavali – Završi školu, zaposli se negde u državnoj službi, nitša da ne radiš, bog da te vidi.
Evo do čega nas je to dovelo.
I da, još jedna metaforična crtica iz pisma: “ako krene naopako, a njihova trava tamo negde ne bude zelenija od ove naše, uvek imate gde i kome da se vratite”
Inače, trava je svuda isto zelena, samo je negde više neguju i zalivaju. Zelenija može biti samo u grudima, to nikakve veze nema sa radom, znanjem, platom, dostojanstvenim življenjem, ima veze samo s emocijama.
Prekrstila sam se na kraju ovog pisma. Majke mi.
Evo, ušli smo u decembar, mesec koji, kažu, ozbiljno konkuriše najudarnijim letnjim mesecima kada su putovanja u pitanju. Leti ljudi putuju iz zadovoljstva, u decembru hiljade, stotine hiljada ljudi, prelaze stotine, desetine hiljada kilometara da bi za božićne i novogodišnje praznike bili sa svojim porodicama. Ovo je mesec kad se najviše govori o toplini porodičnog doma i radosti zbog porodičnog okupljanja.
Sve, do reklama na televiziji, podsećaće baš na tu porodičnu toplinu, dom, znate već kako izgledaju te reklame, okićena jelka, svetlucavi lampioni, kroz prozor se vidi kako pada sneg, vatra pucketa u kaminu, porodica okupljena oko stola, nekoliko generacija, tu je negde i Deda Mraz kao simbol ispunjenja želja, vere i nade sa kojima uvek ulazimo u Nove godine.
Ušuškani u svoja mala carstva, izbegavaćemo da slušamo ružne vesti, i presiti smo tih vesti sa svih strana, pokušavaćemo da se odbranimo na sve moguće načine i da se nakratko pravimo da je svet mirno mesto, dovoljno prostrano za sve, dovoljno toplo, prijateljsko, sve ono što svet danas nije, a nikada nije ni bio.
I dok se mi okupljamo i, šta god da se dešava, tešimo jedni druge da bar živimo u miru, da smo zajedno, ma preživećemo i krize i nedostatak novca, tu smo, porodice s nekog drugog kraja sveta se rasturaju, napuštaju svoje domove bežeći od razaranja, ratova, spavaju pod vedrim nebom u zemljama u kojima nikada nisu bili, u zemljama čiji jezik ne razumeju, ni čašu vode ne umeju da zatraže, i teše se da su bar živi. Bosi, gladni, žedni, neispavani, nose svoju gladnu, musavu, pospanu decu koja ne znaju šta se dešava, sa svakim pređenim kilometrom i njihova nada da će konačno stići tamo gde su krenuli je sve življa. Nazivamo ih izbeglicama. Ili migrantima. I više brinemo kakav status ćemo im dodeliti, da se ne ogrešimo u ovo demokratsko vreme, nego što razmišljamo kako im je.
Prethodnih meseci, u našu zemlju je na dnevnom nivou ulazilo oko 5.000 tih ljudi, kako god da ih nazivaju. Preko 400.000 njih je zatražilo azil u Srbiji. Ako počnete da računate – dani puta 5.000 ljudi, to je mnogo ljudi koji su bar jednu noć prespavali u Srbiji, pod vedrim nebom, ponekad u vodi, bez mogućnosti da se okupaju, presvuku, okupaju decu, pojedu nešto toplo. Svi oni su, ako ste primetili, na leđima nosili tek po jedan ranac i ja se stalno pitam šta su stavili u te rančeve. Šta čovek, koji napušta svoj dom, stavi u tu jednu torbu, šta izabere da ponese, kako život, uspomene, identitet koji se ne čita u pasošu, mogu da stanu u samo jednu torbu? I to u torbu koju će možda ispustiti ili izgubiti dok trče, dok ih guraju, dok se provlače…
Poslednjih dana, nekako je utihnula priča o izbeglicama sa Bliskog istoka, kao da je neko nožem presekao sva ona šerovanja fotografija dece, ljudi po parkovima, sve one fotografije koje pre svega treba neprekidno da nas podsećaju u kakvom svetu živimo i da u ovom ludilu u kome se više ne zna ko koga napada, ne zaboravimo da smo svi ipak ljudi.
Oni i dalje prolaze kroz našu zemlju, zvanična politika u vezi sa njima nije promenjena, nema zabrane da uđu i prođu, ali oni i dalje spavaju pod vedrim nebom, gladni, prljavi, bolesni, iscrpljeni. Potrebni su im sklonište, voda, medicinska pomoć, lekovi, garderoba, hrana. Potrebna su im sredstva za higijenu, setite se prošlogodišnjih poplava, koliko se apelovalo da su ljudima iz poplavljenih područja neophodhodna sredstva za higijenu, a zamislite koliko su potrebna tek njima koji su prešli hiljade kilometara, po kiši, suncu, vodi, pesku, blatu…
Uvek se nađe dobar, saosećajan čovek koji je sebi zakinuo da bi nekome od njih, bar jednom, bar malo pomogao, nađu se i udruženja, organizuju se u ime svih nas, da mirnije spavamo, jer nije baš lako mirno spavati dok pored vas u kolonama promiču sudbine i tragedije.
Posle prošlogodišnje velike akcije za vreme poplava, u pomoć je priskočila i Fondacija Ana i Vlade Divac koji su u saradnji sa kompanijom Procter & Gamble (kompanija koja stoji iza poznatih brendova koje svakodnevno koristimo kao što su Pampers, Always, Oral B, Ariel, Gillette, Head & Shoulders) donirala 50.000 dolara za nabavku, opremanje i ljudstvo za 6 mobilnih jedinica čija je namena pružanje zdravstvenih pregleda, distribucija humanitarne pomoci ili privremeni i smeštaj za najugroženije izbeglice. Mobilne jedinice su trenutno postavljene u Dimitrovgradu, ali ih je moguće prebaciti na bilo koju drugu lokaciju ukoliko se ukaže potreba.
Gubitak doma nije samo gubitak krova nad glavom, to je gubitak svega onoga o čemu inače ne razmišljamo jer mnoge stvari koristimo po navici, to je gubitak ljudskog dostojanstva. Odnosno, kad izgube osnovna ljudska prava na život i slobodu, ljudi gube i dom, sa domom gube mogućnost na dostojanstven život.
Bliže se praznici, Beograd će biti okićen, sijaće, kroz Srbiju će i dalje prolaziti ljudi koji to neće ni primetiti jer im pakovanje pelena u tom trenutku znači mnogo više, jer mogu da prepoviju one veknice koje ne znaju šta se dešava ali koje bi ipak, umesto pod vedrim nebom trebalo da spavaju u svojim kolevkama dok im mame pevuše uspavanke.
Deda Mraz ne postoji, to svi znamo, ali postoji volja da im se pomogne, s tom voljom, kad god im nešto pružimo, šaljemo im poruku da im želimo prohodan i srećan put.
(sponzorisan tekst)
To sam prvo izgovorila kad nam je još sanjiva, preplanula, neumivena, nakon što je odspavala par sati posle puta, rekla – Verili smo se.
Pre nego što sam to izgovorila, progutala sam neki kamen koji mi se zaglavio u grlu, jedva, sve mi suze pošle i vrtela u glavi, čekaj, bre, bila sam tu kad si se rodila, kad ti je izašao prvi zubić, kad si prohodala, učila demi-plié, pošla u školu, pa na fakultet, slavile smo ocene, diplome, master, prvi posao, i šta sad, odlaziš od mene u novu fazu života i ja tome da ne prisustvujem!
Pola mozga je cvilelo, pola smirivalo – budi cool, budi cool, njen život, njeno venčanje, makni se u stranu. I to bih rekla svakome od vas – ‘ajde, bre, ne izvodi, pusti dete da se venča kako hoće, pošto smo svi cool kad su drugi u pitanju.
Pre toga, njih dvoje su vikendima trčkali Beograd – Zagreb i obratno, ja kidala i gubila živce sa svakim tim putovanjem, štopovala vreme, hazbend zvocao da ona nije mala, ja replicirala da je ludaka na sve strane, ozbiljno razmišljam da napišem predložak za film – Majka je posebna vrsta ludaka.
I tako, saopšti ona da su se verili, mi čestitali, eto, sad je verena, pa trajaće verenički staž, pa još putovanja, kidanja živaca, rominga, kad stižeš, šta ti je bre majko, kad, ljubimica saopšti da od ta posla nema ništa i da će venčanje čim prije.
Je li, dete, upitam ja, hoće li oni, misleći na njegove roditelje, možda da navrate do nas, da se, šta ja znam, čula sam da to ide tako, upoznamo, ukrstimo koplja, nešto? Ma ‘ajde, odgovori moje dete, sad će baš da pređu 442 kilometra da bi tebe upoznali! Pa u pravu si, i nisam neka za upoznavanje, mada bih se očešljala, našminkala i pristojno obukla, evo majke mi. I ne bih psovala, mislim, ne bih te obrukala.
Posle par dana saopšti nam da su rešili da se venčaju u Splitu, baš je romantičan, a eto, i ja sam tamo odrasla i možemo da dođemo, jes malo glupo da ne prisustvuju i roditelji, i tako je krenulo brecanje, nerviranje, potraga za idealnom haljinom, pa cipelama, pa burmama, ja služila samo da klimam glavom i govorim – divnooo je – i radim kao mali od palube.
Mesec dana pre venčanja desilo se ono zatvaranje granica, ljubimica krenula za Zagreb i saopštila da će do njega stići preko Bosne, Mađarske, Italije ili Marsa, njoj je svejedno, ali će da stigne. On mi javio da će ići da je pokupi gde god da se zaglavi. Koliko sam horor filmova snimila za tih par sati da vam ne govorim, imadosmo sreću da su granice otvorili taman da ona prođe.
Tih mesec dana do venčanja me zapitkivala da li se radujem što se udaje, ja nešto mrmljala, brate, nisam baš sigurna, meni se jedino kroz glavu vrti da te neću viđati svakog dana i rano je, bokte! Hazbend se ubacivao sa – Šta, bre, rano, ima 27 godina, taman je. Bila sam totalno neshvaćena. Pomislim, ček, ja sam imala 25 kad sam je rodila, ali… ma, drugo sam ja!
Ti si blesava! – govorio mi hazbend.
I tako, jednog popodneva stignemo u Split…
I šta da vam kažem… Pre 27 godina su mi je spustili na grudi, onda je neko pucnuo prstima i ona se pojavila ispred mene držeći za ruku njega, svoj novi život, nasmejana, zadovoljna, srećna. Očiju punih suza gledala sam u njena leđa dok je hauzbend govorio – Nemoj, razmazaće ti se šminka – i slušala kako matičarka izgovara – Ceo svet je vaš…
I tako, na tom ručku, gledam sve njih, slušam njegove roditelje kako evociraju s mojom ćerkom, ej, bre, mojom ćerkom, uspomene na neke događaje – Jovana, znaš ono kad smo… i osećam udare posred stomaka, a ja, a ja…
Ti da budeš srećna, šapne mi sestra, zamisli da nisu ovakvi, da su neki baksuzi, da ti se nisu svideli.
Dve nedelje posle toga, imala sam prvu priliku da popričam sa svojim zetom, dok je princeza spavala. Dotle sam imala naredbu da ga ne smaram pitanjima, pa sam mu, kad smo se upoznali, rekla – Ja bih te svašta pitala, ali ne smem, ti ako nešto hoćeš da kažeš, kaži 🙂
I tako smo se upoznali. Da l’ se ja njemu dopadam, pojma nemam, što i nije važno ako gledate Andriju i Anđelku, on njenu mamu baš i ne voli, ali im to ne smeta 🙂
Pre nedelju dana, ljubimica mi saopšti da još nema utisak da se preselila.
Ja imam, kako uđem u tvoju sobu i vidim da si odnela sve one sitnice, borim se sa suzama.
I tako se borim, borim, sve dok hazbend, u najboljoj nameri, da me uteši, ne kaže – Šta ti misliš, da je meni lako, pa i ja sam živeo sa njom. Tad krenu potoci.
Ću da plačem još malo, pa ću se valjda navići.
A kad me pitaju da li sam srećna, pa nisam ja primitivus balkanikus, ono – udadosmo je, bogu fala, nek se sad oni akaju sa njom, nisam srećna što više nije sa mnom.
Samo sam srećna što je ona srećna. I što je on srećan sa njom.
I što je njihov čitav svet.
Sem u Srbiji gde se većina bavi time gde i kako bezbolno da umetne „ali“, ali ja time ne mogu da se bavim. Odnosno, znate ono kad se raspravljate sa nekim, ili kritikujete dete, a taj neko, ili dete, kaže – Jeste, ali… – a vi vrisnete – Nema ali, ili jesi ili nisi!
To vam je moj stav o „ali“. Nema ali, ili jesi ili nisi! Ili misliš ili ne misliš. Ili si razuman ili si nerazuman. Tačka.
Tokom one nesrećne pariske noći, jezikom medija, društvene mreže su se usijale. Ljudi su obaveštavali svet šta se dešava, taocima koji su uspeli da zadrže prisebnost, to je bio jedini način da apeluju za pomoć i obaveste one napolju šta se dešava unutra.
Mnogo puta smo mogli da se uverimo u snagu društvenih mreža, recimo prošle godine tokom poplava. I nikada nemojte zanemariti tu snagu. Ni kada je dobro u pitanju i, nažalost, kada je u pitanju zlo.
Te nesrećne pariske noći, veoma brzo nakon što se čulo šta se dešava, na hashtagu #ParisAttacs mogli ste da pratite šta se dešava u Parizu, toliko precizno da se jednog trenutka pojavila i molba da se ne tvituje o tome šta radi policija jer to najverovatnije čitaju i teroristi u sali u kojoj su držali taoce. To vam je ona snaga koju mogu da iskoriste dobro i zlo.
Ubrzo, pošto je prekinut javni saobraćaj a mnogo ljudi je bilo na ulicama, u onom haosu, pojavio se i hashtag #PorteOuverte preko koga su oni koji su na sigurnom nudili utočište onima koji su na ulicama i koji nemaju gde da se sklone ili ne mogu da stignu do svojih domova ili hotela.
Odmah je i Fejsbuk pokrenuo aplikaciju Paris Teror Attacs pomoću koje su se mogle vršiti provere da li su oni koji se nalaze u srcu napada dobro, sigurno i, na kraju, na bezbednom.
Na Tviteru se već tokom iste noći, pred jutro, pojavio i hashtag #rechercheBataclan i #recercheParis – da li ste ih videli, nestali, ako ih neko vidi…
Sad zamislite da nema društvenih mreža.
Pored ovih hashtagova, jedan od onih koji je najviše korišćen širom sveta a i kod nas, je hashtag #PrayForParis, služi samo tome da iskaže, ne ono što se inače misli, već da smo obavešteni šta se dešava.
Mnogo nas je različitih na svetu i na društvenim mrežama, mnogo je različitih bogova kojima se molimo, a ja čvrsto verujem da bogovi, čiji god i koji god, sa ovakvim stvarima nemaju nikakve veze. Jer znate, ovakve strašne stvari neki opravdavaju bogom i u ime boga, što bi rekao papa Franja:
„Put nasilja i put mržnje ne mogu rešiti problem čovečanstva.
Koristiti ime Boga da opravda ovakav način je bogohuljenje.“
U ovakvim situacijama kakva se desila u Parizu, više pomoći je bilo od društvenih mreža nego od boga.
Zato živele društvene mreže!
Šta god da napišete. Čak i ono ali kojim opravdavate. Ono mnogo toga objašnjava.
Znate ono kad Šurdilovići odlaze na večeru „Paris a Belgrade“ i ne dobijaju put u Pariz ali on postaje glavni baja za ženske frizure u Beogradu? Tako se završava serija „Vruć vetar“ koju ja često slušam dok peglam jer ekstremno mrzim peglanje, pa slušam da ne mislim na peglanje, ali o čemu onda mislim bolje da vam ne pričam, između ostalog o njemu, nesrećniku, šta god je počeo nije završio, ali kako mu je slučajnost odredila budućnost. Serija ko serija, ali dešavaju se i u životu te slučajnosti.
Meni slučajno nešto da se desi neće, pošto ja slučajeve ne prepuštam slučaju, ili pustim ili zapnem ko nezdrava pa sve odvedem u drugom pravcu da posle nikako ne mogu da pohvatam konce.
U životu se dešavaju i sreće, znate ono – našao se na pravom mestu u pravo vreme, šet’o noću baš dok se njegova srećna zvezda dosađivala pa pomislila – aj’ da vidimo šta će da bude, dobio u igri na sreću, te stvari. Ni to me neće, ni neka slučajna sreća, ni ovo sa zvezdom, moja garant ne zna koja sam, ni u igrama na sreću, što bi rekla jedna moja rođaka – Ja da imam sreće ne bih morala da igram igre na sreću, pa ja tako ne igram da se ne bih nervirala.
Što kaže moja sestra, ja besplatno mogu da dobijem samo batine 🙂
E, pošto nisu svi kao ja, mislim kad je ta sreća u pitanju, da vas obavestim da je u toku foto konkurs u organizaciji restorana Voulez-Vous, u kojoj možete osvojiti put za Pariz, za četiri osobe i to za Novu godinu.
Kako svaki konkurs ima svoje propozicije, da biste učestvovali u ovom, morate da odete do restorana i tamo pustite mašti na volju, recimo jedete, pijete, recitujete ili pevate na francuskom, zaprosite devojku sa ovim „Voulez-vous…“ ili joj predložite nešto drugo, ako baš nećete da se ženite, šta god da radite ufotkajte, snimite i postavite na neku od društvenih mreža uz hashtag #VoulezVousPariz. I onda brojte lajkove 🙂 pošto se dobitnik ne izvlači ni iz bubnja ni iz šešira, nego „iz lajkova“, tako to ide na društvenim mrežama.
Što se klope u ovom restoranu tiče, šta god da naručite, nećete promašiti. A što se kolača tiče, šta god da probate, izgovorićete – ohhhhh – ja jesam iako nisam ljubitelj slatkiša, češće ovo oh izgovaram na slano.
Kako je u toku promocija restorana i ovog foto konkursa, juče mi je nasred ulice ovaj dečko odsvirao „Champs-Élysées”, odmah sam se zamislila u crnim mrežastim čarapama, uskoj crnoj suknji s šlicem pozadi, s beretom na glavi i muštiklom u rukama kako nabadam po Monmartru. U stvarnosti sam izgledala ovako 🙂
Što se Pariza tiče, već znate ono – grad svetlosti, grad ljubavi, grad umetnosti, grad Ajfelove kule… Pariz, pored Ajfelove kule, ima još mnogo toga što treba obići i videti, ne zaboravite da je on jedan od gradova sa najbogatijom istorijom.
Ako vam se posreći na ovom konkursu, dočekajte Novu godinu a onda idite do Luvra, jeste da vam za obilazak treba bar godišnji odmor, ali ne zaboravite da je Luvr jedan od najvećih muzeja na svetu i da tamo možete da se osmehnete Mona Lizi. Ako niste znali, sliku Mona Lize je Napoleon jedno vreme držao u svojoj spavaćoj sobi nakon čega ju je vratio muzeju. Inače, Luvr datira iz ranog srednjeg veka, a ime je dobio od “louveterie”, tako se nazivalo mesto gde su odgajivani psi za lov na vukove.
Ne propustite ni Monmartr, naravno, umetnički i boemski deo grada koji nazivaju najšarmantnijim delom Pariza i koji je od svih delova grada najviše zadržao svoj prvobitan izgled.
Pariz može da se pohvali i grobljem kao turističkom atrakcijim, Per Lašez je najposećenije i najpoznatije groblje na svetu na kome se čak 33.000 grobova vode kao istorijski spomenici. Tamo su sahranjeni Šopen, Džim Morison, Prust, Oskar Vajld, možete videti svakakve skulpture, čak i erotske. Mislim, svašta ljudima padne na pamet.
Jedna od atrakcija na ovom groblju, malo poznata turistima, bar ovim našim, je ležeći spomenik Viktoru Noaru koji je bio novinar u vreme Napoleona. Ovaj spomenik je vremenom postao simbol plodnosti, legenda kaže da spomenik treba poljubiti u usta, staviti cvet u cilindar a onda mu dodirnuti ono mesto, jelte, posle toga ili ostajete u drugom stanju ili nalazite muža. Ako ne želite ni jedno ni drugo, ne dodirujte.
Što se Ajfelove kule tiče, ona je oženjena, to jest – on, da znate, ako vam padne na pamet. Erika Labri, iliti udata Erica Leffei se 2004. godine zaljubila u Ajfelov toranj i posle tri godine ljubavi se udala za njega. Znači, ne zaljubljute se, nema šanse. Inače, oept ako niste znali, visina Ajfelove kule varira za 6,7 cm i pomera se u stranu za 18 cm, što zavisi od širenja metala na onoj strani koja je obasjana Suncem i to turisti mogu da vide ako znaju da traže.
Ima još svašta zanimljivog tamo, ali vidite s kakvim se predznanjem ide u Pariz 🙂
Još jednom propozicije i srećno!
(Sponzorisan post)
Svaka tri meseca, sezonski, na smenu godišnjih doba, pravim ono baš generalno sređivanje kuće od poda do plafona, prevrnem svako ćoše, svaku kutiju i prenerazim se odakle mi toliko stvari koje ili ne koristim ili mi uopšte nisu potrebne. I bacam ili poklanjam, normalno. Da ne pričam koliko se nerviram što sam bezglavo kupovala neke stvari po sistemu – zatrebaće.
Valjda kao i svaka žena, imam nekoliko komada garderobe koje nikada nisam obukla, recimo roze haljinu, šta mi bi da je kupim pojma nemam, s obzirom da smo roze boja i ja kao ja i brkovi, ne slažemo se uopšte. O trava zelenim i šerpa plavim cipelama da ne govorim. Imamo reket za tenis koji niko ne igra. I gitaru koju niko ne svira. I rezervni trpezarijski sto koji nikada nismo upotrebili. I spravu za vežbanje koja stoji u podrumu. I još svašta nešto. Da ne nabrajam, premeštam povremeno te stvari sve s mišlju da će mi zatrebati, pa koliko smo to platili, pa žao mi, pa ovo, pa ono… Nedavno prisednemo hazbend mi i ja i rešimo da se aktiviramo na Limundu na kome ja odavno imam nalog ali godinama nisam ništa ni prodavala ni kupovala.
Pretpostavljam da većina vas ima neko iskustvo sa Limundom pa to nije ono o čemu želim da pričam. Želim samo da vam kažem da je to odličan način da se oslobodite nekih stvari, sredite svoj prostor i ne osetite se kao budala kad poklanjate jer nije tačno ono da se poklonu u zube ne gleda, svi gledaju i strašno su nepoverljivi kad dobijaju nešto, ili pored kontejnera ostavljate kese s nadom da će ih uzeti neko kome su stvari u njoj potrebne i, naravno, da je to sve način da zaradite i od tog novca kupite nešto što vam je potrebno ili za šta niste mogli da odvojite novac.
Kad smo pre dve nedelje krenuli u prodaju, odvojili stvari i sitnice koje nam nisu potrebne, bila sam potpuno ubeđena da ću se samo nervirati, da neke stvari niko neće kupiti, da ćemo izgubiti vreme i da je mnogo pametnije da sve to pobacamo i da će sve to ličiti na švrćkanje po buvljaku na kome ja inače ne umem da kupujem, isto kao ni u kineskim prodavnicama, čim je mnogo robe, šareno, ja se pogubim, uopšte ništa ne umem da kupim. Kako nisu svi kao ja, potvrdilo se ono staro pravilo –
Svaka roba ima svog kupca
Za nekoliko prepotopskih digitrona sam histerisala da to niko neće kupiti, kog će đavola nekome digitron u današnje vreme. Pogrešila.
Za značke isto, aman, ko danas skuplja značke. Opet pogrešila.
Od kolekcije DVD domaćih filmova, bukvalno sve što je izašlo smo kupili, sam ludela, prvo – zato jer smo za njih, kad se sve skupi, dali bogatstvo, drugo – računala sam da ćemo izgubiti, treće – kome su oni potrebni danas kad sve ima na YouTube. Pogrešila. Tukli su se ponudama.
Pokvareni mobilni telefoni, godinama nekorišćena penkala, bicikl bez točkova, ako se to uopšte može nazvati bicikom, analogni ruter, Lazy Bag… da ne nabrajam. Neke stvari su otišle za malo novca, ali neke su dostigle vrtoglavu cenu, kakvu nisam mogla ni da zamislim, kad sve saberem, profitirali smo.
Kako je naša prodaja išla sve bolje i bolje, zasednem i krenem da listam ponude, na Limundu možete kupiti sve, od igle do lokomotive, što znači da sve možete i prodati i to je ono zbog čega sam ovo napisala.
Ako imate nešto što čuvate, znate ono – zlu ne trebalo, zatrebaće, žao mi je da ga se oslobodim, a što niste koristili pet godina, najverovatnije je da vam neće biti potrebno ni sledećih petnaest.
Kako nas ćerka ljubimica napušta a mi zbog toga malo menjamo neke stvari, prodaja na Limundu se pokazala kao odlična. Nema angažvanja prevoza za neke kabaste stvari, samim tim ni troškova, prodate, ljudi dođu, preuzmu, plate, ma savršeno.
Roze haljinu još nisam ponudila, kad se setim koliko sam je platila, malo mi frka da se rastanem od nje, pustiću je još neki dan da skuplja prašinu a sebe da mrzim sebe što sam bila blesava pa je kupila 🙂
Jedina stvar koju nisam prodala je ova mašina, pretpostavljam samo zato što nisam imala pravu kategoriju u koju bih je smestila, zato je poklanjam. Ako je nekome potrebna, neka se javi. Na njoj sam otkucala svoju knjigu, emotivno sam vezana za nju i od srca ću je dati nekome ko je poželi. Mašina je električna, kupljena u Nemačkoj, s nemačkom tastaturom, ispravna, samo meni već godinama ničemu ne služi.
Napomena – Nisam plaćena za ovaj tekst, kao što vidite on i nije reklama, ovo je samo podsetnik kako da se oslobodite viška stvari bez muke. I uzmete neku paricu 🙂
I da se oslobodim mašine 
Danas je Međunarodni dan borbe protiv karcinoma dojke a, kao što znate, nadam se da znate, ceo oktobar je posvećen borbi protiv ove bolesti koja po statistikama… O statistikama malo kasnije.
Pre četiri godine, na ovaj dan, pokrenuli smo online akciju Moje dojke su OK sa ciljem da ukažemo na značaj prevencije kada je ova bolest u pitanju, apelujući na važnost redovnih odlaska kod lekara i na to da bolest treba preduhitriti ili je bar „zaskočiti“ na vreme, dok nije uzela maha što spasava život, s obzirom da je karcinom dojke izlečiv u više od 90 odsto slučajeva kad se otkrije na vreme.
Te prve, 2011. godine, većina vas koji ste online aktivni, uzeli ste učešća u ovoj akciji i tako uticali na širenje svesti o opasnostima od ove bolesti, na čemu vam srdačno zahvaljujemo, podjednako i ženama i muškarcima koji su i te kako svesni šta ova bolest znači i koji takođe od nje mogu da obole, samo procentualno mnogo, mnogo manje nego žene. Dakle, ovo je bila naša akcija, ne samo Milojeva i moja, mi smo je samo pokrenuli. Hashtag #mojedojkesuOK ima svoj život na šta smo izuzetno ponosni.
Sledeće, 2012. godine, u saradnji sa Trčanje.rs, održali smo na Adi „Trčanje za Ok dojke“, kako bismo ukazali na važnost fizičke aktivnosti za opšte zdravlje, ali i kada su bolesti karcinoma u pitanju.
Naredne dve godine bili smo fokusirani na online akcije a završavali smo ih TwitUpovima „Moje dojke su OK“, još jednom – hvala svima koji su prisustvovali i na taj i sve druge načine pomogli da se glas o ovoj bolesti, odnosno prevenciji, širi.
Posle četiri godine, Miloje i ja smo se dogovorili da stanemo sa akcijom.
Ono što smo radili ostaje na netu, znate ono da internet sve pamtim, ko bude guglao, zbog bilo čega, naleteće na sve one naše tekstove o tome koliko je važan redovan odlazak kod lekara i koliko je važno otkriti bolest na vreme.
Ove godine ne bismo rekli ništa novo, voleli bismo da možemo da kažemo da su „crne statistike“ vezane za ovu bolest, a koje nas svrstavaju u sam vrh evropskih zemalja kada je smrtnost od ove bolesti u pitanju, manje, ali ne možemo, do tih podataka ne možemo da dođemo. Još uvek se vrtimo oko istih statistika, da u ovoj zemlji godišnje oboli OKO 4.500 žena od kojih OKO trećine izgubi bitku sa bolešću.
Apelujem na vas da vodite računa o svom zdravlju, pričate o prevenciji, da li ofline ili online, svejedno, da razbijemo onu famu da je karcinom dojke sramotna bolest, jer nije, jer može pogoditi svakoga, što više govorimo, veća je šansa da se nekoj ženi upali crvena lampica da ode kod lekara.
Još jednom, hvala vam svima koji ste na bilo koji način uzeli učešća u ovoj akciji, nadam se da smo uradili veliku stvar.
Neka vam dojke budu OK, tada ćete i vi biti OK, na radost onih koji vas vole i koje volite.
Pre pet godina sam pisala o mukama Tantalovim kad pođeš u kupovinu brushaltera, odnosno da bi mi lakše bilo da kupim minobacaš nego onaj koji ja hoću, jer one što ih prodaju uvek bolje znaju, na prvi pogled, koji broj su moje grudi, kako će koji da mi stoji i šta je za mene a šta nije.
Situacija se s godinama pogoršava, što znači da one s grudima minus jedan brushaltere mogu da kupe gde hoće, kakve hoće i za koju priliku hoće, a da one ponosne nosilice velikih brojeva isto mogu da kupe gde hoće, ali za sve prilike isti, pravljen ko za prababu, s bretelama širokim ko da je obukla pancir a ne brushalter. U crnoj, beloj i boji kože. S kupovima ko kapama za plivače. Bez mašte.
O brushalterima za žene u pedesetim, ko ja što sam, mogla bih esej da napišem, samo kad bi mogao da sadrži varijacije na nema i nije to za vas. Za oči mog muža jeste, al’ na nekoj drugoj, pošto meni ne daju izbor. Tako nekako.
Paradoks je da za velike grudi brushalteri normalnog dizajna ne postoje, ali zato svaki za male grudi ima uloške da bi one izgledale što veće. Kao da iste te, „nabudžene“ ne mogu da naprave bez tih uložaka, za grudi kojima ulošci, tatine čarape i razna druga pomagala ne trebaju.
Ako imate problematične grudi, to jest, prirodno veće grudi od onih od minus jedan do plus dva, sigurno ste bar jednom imale problem s kupovinom. I sigurno postoje radnje koje zaobilazite u širokom luku, jer se u njima osećate diskriminisano, kao ja, recimo.
E, ako niste obaveštene, u Beogradu je otvorena nova prodavnica donjeg, ne tako problematičnog, i gornjeg, krajnje problematičnog veša, u svim brojevima i dizajna da vam muž, dečko ili neko treći 🙂 spusti jezik do poda, a vi same sebi zviznete kad se pogledate u ogledalu.
U ulici Kralja Petra broj 22, nalazi se prodavnica Lemoni u kojoj možete da uzdahnete od sreće i kupite veš koji ne liči na ono što već pomenuh, ali ova radnja, naravno, nije specijalizovana za plus size modele, već ima, između ostalog, i pamučni veš za tinejdžere, spavaćice, pa čak i novčanike, tašne, kišobrane…
Neke od najboljih svetskih brendova luksuznog donjeg veša možete pronaći u ovoj prodavnici, to su High-Fashion, Haute Couture, Lida, Aubade, Andres Sarda, Lise Charmel, Simone Perele, Valisere, Lejaby, Marie Jo, Primadonna, i što je vrlo važno, cene su prilagođenje našoj kupovnoj moći, dakle niže nego u drugim svetskim metropolama.
Pre nego što odete u Lemoni, šta tamo možete kupiti, možete pogledati na njihovoj Fejsbuk stranici ili Twitter nalogu.
Model sa fotografije : Dragana Džajić
Fotograf: Tijana Vuković
(Sponzorisan post)
Ili – crtica iz života Mahlat
Kao što sam obavestila vaskoliku društvenoumreženu javnost, od skoro se redovno viđam sa zubarom ne bih li već jednom imala osmeh ko normalna žena a ne ko seljačka mlada i to sa udaljene planine, tri dana jahanja udaljene od onoga što pomalo liči na civilizaciju.
Kako sam skupila hrabrost, to jest, kako me izvataše na brzaka i stražarno sprovedoše, pričaću vam drugom prilikom, ali kad sam išla prvi put, išla sam samo na gledanje, ja da gledam njega, ko da ću da ga prosim a ne da će zube da mi radi, osmotrila ga više mrtva nego živa i sledeći put kad sam išla, na prvu intervenciju, išla sam sa mišlju da pobegnem, iselim se, zatražim azil, u najmanju ruku da se umešam među izbeglice, niko da me ne pronađe.
Pre nego što me namolio da sednem u stolicu, ja cvilela da mi radi dok stojim, ako prigusti da bežim ili skačem kroz prozor, evo majke mi, pitao me da li imam dijabetes, povišen pritisak i da l’ imam običaj da pandrknem u nesves’. Ja izdeklamovala da nemam ništa od pomenutog i da do sada u nesves’ nisam padala, ni kod lekara, ni od ljubavi, ni inače. Al’ znajući sebe, pomislim – a šta sad ako počnem da padam. I tu se oko te nesvesti totalno ufrkišem.
E sad, da vam napravim uvod. Kad sam ja bila majušno stvorenje, na pragu puberteta, i kad sam počela sama da izlazim, sama da se oblačim i, obaška, sama da se kupam, bez da mi iko upada u kupatilo da me opomene da izribam leđa i uši, kao što se dešava malim jadnim bićima, majka mi stalno govorila da uvek moram da budem čista. Čista je podrazumevalo svaki dan oribana, u tri vode isprana, u omekšivač stavljena, namazana, namirisana i s čistim gaćama na dupetu. I kad je dosadila više s tim čistim gaćama, ko da prljave oblačim, a ja pitala koji joj je đavo, šta stalno to isto predavanje drži, ona rekla – Zamisli, onesvestiš se negde, dođe Hitna pomoć, a ti prljava. Obaška ti valjda prljave i te gaće, pošto je njih stalno pominjala. I tako ja od detinjstva vučem traumu da će ovi iz Hitne, ako pandrknem u nesves’ prvo da provere da li su mi čiste gaće, pa tek onda da mi daju veštačko disanje, šamaraju me ili nešto treće, iako, kad god sam prisustvovala nekoj njihovoj intervenciji, nisam videla da proveravaju gaće.
Čiste gaće moraš da imaš, ni manje ni više, u slučaju padanja u nesvest, tako mi usađeno. U svim ostalim slučajevima koji su meni padali na pamet, nije uopšte važno da imaš gaće. Samo za Hitnu pomoć.
Kako me zubar upita za to padanje u nesvest, u meni proradi trauma vezana za te čiste gaće i ja sad kad god idem kod njega, taman da sam se sat vremena pre toga tuširala i čiste gaće oblačila, skidam te, oblačim čistije, uparujem ih sa brusom, šta znaš, mož’ se desi da pobrljim, da se ne obrukam, što bi rekla moja majka.
I tako, gleda mene moj muž kako se deset minuta pre polaska kod zubara kostimiram ko za švaleraciju i pita:
Je li, gde ideš ti?
Kod zubara?
Pa što se presvlačiš svaki put, majke ti, kodaćetamodatejebeanezubedatisređuje?!
Iz cuga se iznerviram, pitaj me kad se vratim, bokte, šta me sad zapitkuješ kad nemam vremena i kad sam isprepadana, ko sad da ti objašnjava o majci, padanju u nesvest, čistim gaćama, traumama, batali me, a mislim se…
Evo, toliko se plašim, da bih da me zubar pita – ošjebanjeildaradimozube, rekla – ja bih ovo prvo, ako mogu da biram, pa kud puklo da puklo. A i šteta da ne vidiš kakve gaće imam, specijalno ih oblačim samo zbog dolaska ovde.
Danas, sedimo zubar i ja, pijemo kafu i pušimo, sve u cilju da se ja opustim, tako svaki put i svaki put ja pitam:
Hoće da me boli?
I kako sam mu valjda dosadila, on mi danas odgovori pitanjem:
Dobro, majku mu, jel te do sad nešto bolelo?
Nije kažem ja, ali je l’ ti gledaš tenis? Si video kako Nadal pre meča i serviranja ima one rituale, nos, desno uvo, levo uvo, izvlačenje gaća iz dupeta? E, tako i ja, imam svoje rituale, kaži mi da neće da me boli i da ćeš da staneš ako me bude bolelo, inače imam unapred da presvisnem od straha. Ispoštuj, bre, proceduru.
Poče on da se smeje, ja se mislim, ovo o gaćama ne smem ni da ti ispričam, al’ da znaš kako sam kostimirana, mislio bi da sam blesava više nego što inače misliš.
Šta u stvari htedoh da vam kažem – vratim se danas i skontam da sam jedan totalni ludak, ali da sam samo tako luda mogla sve ovo da preživim a da ne počnem da trzam glavom i da stvarno jednog trenutka ne pobegnem iako me niko niti juri, niti tera.
I kad sve ovo za par dana bude gotovo, ima da skinem gaće i da ih ne oblačim najmanje mesec dana. Toliko sam opterećena, ko da sam ih na glavi nosila a ne na dupetu.
Pa nek ide život!
Juče je svet obišao snimak u trajanju od samo 20 sekundi na kome se vidi kako mađarska fotoreporterka Petra Laszlo pokušava da zaustavi izbeglice na način na koji jedino može dok drži kameru – saplićući ih. Pardon, šutirajući ih. Nazivaju je talogom čovečanstva.
Snimak kako šutira izbeglice na Twitter je postavio Stephan Richter, novinar nemačke RTL
Juče je ovaj snimak brže obišao svet nego bilo koji snimak bilo kog reportera sa bilo kog ratišta u svetu, od kad je ratova. Brže nego bilo koji snimak sa ratišta koji pokazuje svu tragediju ratova.
Juče je Petra Laszlo stala nasuprot svim fotoreporterima ovog sveta koji po zadatku odlaze na ratišta, izveštavaju sa njih i vrlo često na tim istim ratištima stradaju, od gelera, napuštenog metka, od ruke nekog fanatika. Za njih kasnije napišu – stradali na zadatku.
Prošle godine je u svetu nastradalo 118 novinara i fotoreportera, a najopasnijim zemljama za medijske radnike smatraju se Pakistan i Sirija, ova druga je zemlja čiji narod Mađarska vrlo neprijateljski dočekuje, više bi volela da ih preskoče.
Juče je Petra Lazlo pljunula na reportersku profesiju čiji je zadatak da nas izvesti. Da nešto vidi ceo svet. Izbegavam da je nazovem ženom jer je to potpuno nevažno, ona treba da je čovek i profesionalac.
TVN1 za koju je izveštavala ova reporterka, odmah se oglasila da joj je uručila otkaz i da je time, što se njih tiče, ovaj slučaj zaključen. Mađari koji se ne slažu sa zvaničnom politikom zemlje u vezi sa izbeglicama traže izvinjenje.
Jer, znate, Mađarska ovih dana nije baš omiljena u svetu, a ova fotoreporterka je uspela da je potpuno diskredituje u očima celog sveta. Unutrašnje osude nema.
Na snazi je globalni bes.
Šta god da misliš, šta god da radiš, za šta god da si opredeljen, a ova fotoreporterka je krajnje desničarski opredeljena, kakav si čovek kad šutneš dete od deset, jedanaest godina. I čoveka koji u naručju nosi dete?
Kakav si čovek, zemlja, ako ovo ne osudiš?
Mađari, svet čeka da izgovorite – I am not Petra Laszlo!
Mario Kalabrezi (Mario Calabresi), urednik italijanske La Stampe rekalo je za plažu u Bodrumu na koju je more izbacilo telo dečaka Ajlana – Ovo je plaža na kojoj je umrla Evropa.
Danima i nedeljama, suočeni smo sa nerazumevanajem onoga što se dešava izbeglicama iz Sirije, najavama protesta protiv njih, podizanja žičane ograde s Mađarske strane, svih tih akcija koje imaju za cilj da ih negde zaustave, te ljude prema kojima se Evropa ponaša kao prema vrućem krompiru, previše vrućem.
Od sinoć smo suočeni sa šerovanjem fotografije mrtvog deteta, Ajlana Kurdija, na društvenim mrežama, i, zar ste sumnjali, sa kritikama da je to sve samo nekrofilija, da pojedini mediji gube na svom medijskom autoritetu i uticaju objavljujući ovu fotografiju.
I mislim da je to nešto najgore što sam pročitala u vezi sa ovom fotografijom – da je neko svrstao u nekrofilne.
Svidelo se to nekome ili ne, jer na internetu vam se sve svodi na sviđanje i nesviđanje, fotografija mrtvog trogodišnjeg dečaka postala je viralna. Naravno, ne možete reći da vam se dopada, ali se ne možete ni buniti zato što je šerovana.
Zašto je važan ova fotografija?
Znate ono da slika govori hiljadu reči?
E, pa ova fotografija govori tih hiljadu, milion reči, više od svih statusa, onlajn i oflajn tekstova svih medija na svetu. Više od svih statistika.
Postoji hiljade i hiljade mušakraca, žena, dece, beba, trudnica, koji ne biraju način da se dokopaju Evrope, mnogi na tom putu stradaju, oni koji put prežive Evropi predstavljaju samo problem. Postoji hiljade i hiljade neviralnih sudbina.
Fotografija malog Ajlana, deteta koje najverovatnije nije ni znalo šta se dešava, koje nije stiglo ni da se uplaši, odjednom je podigla svet i svest i sve te sudbine je učinila viralnim.
Sećate se onog najavljivanog smaka sveta, pa silnih teorija o tome da svet neće propasti, da u stvari dolazi novo doba.
Ušli smo u to novo doba.
Živimo u svetu koji je primio injekciju protiv bola, u anesteziranom svetu koji više nema ni ono malo razumevanja koje je imao za siromašne, gladne, pogođene ratom, izbegle, za decu koja žive na ratištima, anestezirani smo protiv bola i nesreća drugih ljudi.
Okrećemo glavu od drugih ljudi i njihovih nesreća, jer, zaboga, kao da bilo šta što kažemo, i taj share koji kliknemo može da im pomogne.
Srećni deo sveta, a to vam je danas, valjda, onaj na čijoj se teritoriji ne ratuje, digao je oko sebe zaštitni bedem, uljuljkuje nas da smo srećni i slobodni iako je sasvim očigledno da nismo srećni a da smo još manje slobodni, okovani smo raznoraznim okovima sem onim za vazdušne i druge ratne opasnosti. I nećemo da nam neko ruši tu sliku prividno srećnog života. I mnogo volimo da morališemo.
I sad se tu kao pojavila neka fotografija nekog mrtvog deteta. Ničijeg, jer kao što znate, tuđa deca su uvek ničija.
E, ta fotografija, malog, mrtvog Ajlana Kurdija je malo poljuljala taj bedem.
I gle čuda, deo sveta je ogorčen, očajan a deo sveta je,zamislite, ogorčen što treba da bude očajan. I smeta im šerovanje fotografije.
Jer, što ne vidiš to i ne postoji.
Pre nekoliko dana u jednom kamionu hladnjači pronađeno je sedamdeset ugušenih ljudi. Izbeglica.
Kao što znate, vest je išla nekoliko dana, ali svet se uopšte nije toliko potresao. Kako i da se potrese zbog jedne brojke i fotografije nekog kamiona?
Zato je važna fotografija malog Ajlana, ona je Evropu i svet naterao da vidi ono što nije htela da vidi i pročita. Da shvati da pored statistike postoji i mnogo tragičnih sudbina, a to nikako nije isto.
Ministar finansija se pojavio na šalteru pošte. I eto, sedim i pitam se kako se tamo pojavio, kao ministar ili kao građanin koji želi da podigne novac? Ako se pojavio kao građanin, zašto je očekivao da se prema njemu ponašaju drugačije nego prema bilo kom građaninu? I da li ponekad razmišlja o tome šta će biti kad više ne bude ministar, jer niko to nije ostao doveka, kako će se nositi s tim da će onda mnogo više veza morati da potegne da bi tužio dve savesne službenice i urnisao im život.
Ako niste čuli, dešava se da ljudi pređu granicu s tuđim pasošem jer jednostavno on i vlasnik pasoša liče. Šta da je neko ministru ukrao karticu, i to se dešava, i da su šalterske službenice isplatile novac? Ne bi bile premeštene u Mladenovac nego bi bile krivično gonjene.
Ako je tačno da je ministar ukucao svoj pin kod a one mu tražile ličnu kartu, onda priča debelo smrdi.
No, da li ste ikada radili sa novcem? Ja jesam i to je neviđen stres, kad kasnije „sravnjuješ kasu“ to ume da bude više, pa manje, pa više, pa deset puta, svaki put različito. A ne može ni manje ni više, mora u banku i svaku banku dužiš. I nikada više u životu ne bih radila s novcem i narodom. Nikada!
Ako je tačno da on nije hteo da pokaže svoju ličnu kartu uz svoju platnu ili bilo koju karticu, s tim nadobudnim pitanjem da li one znaju ko je on, a one zbog toga premeštene u Mladenovac, zbog toga što su savesno obavljale svoj posao, to je SKANDAL!
Jer, znate, svi mi se neprekidno žalimo na bahatost, nekulturu, neposlovno ponašanje raznoraznih ljudi, na šalterima, u prodavnicama, u opštinama, bolnicama. Ja sama sam, kad sam bila krajnje besna, poslala par mejlova žaleći se na neke ljude. Svaki put su mi odgovorili – Razmotrićemo. I na tome se završilo, nikada više nijedan mejl, odgovor – ispitali smo, upozorili, izvinite, došlo je do nesporazuma…
U zemlji apsurda teško da će neko dobiti otkaz, disciplinski biti gonjen ili premešten u Pizdu Materinu ako nesavesno, kako god, obavlja svoj posao, ali ako ga obavlja savesno, desi se, kao što vidite.
Upućena u priču da se zna ko u ovoj zemlji sme da mi zatraži ličnu kartu, prilično se nerviram kad mi je svuda traže, ali pokazujem je. Kontrolorima u prevozu, bankarskim službenicima, poštanskim službenicima, ko mi zatraži, iz jednog prostog razloga što ne mogu da isteram stvar na čistac. I što taj jadan službenik nije to izmislio, tako mu rekli, mora, šta će. I u svojoj banci gde svaki put proćaskam sa službenicom, koja me i telefonom zove kad zatreba, svaki put joj pokažem ličnu kartu, takva procedura. I ne bunim se, šta ću, bunim se ako mi ne kažu dobar dan, doviđenja, ako su nadrndani.
Ostaje mi da se nadam da ministar jutros, dok ispija kafu u svom kabinetu, oseti ono ljudsko u sebi, pređe preko svoje uvređenosti što nije bio prepoznat, ako je to tačno, i pomisli – čekaj, bre, preterasmo, nije mi kruna s glave pala. I uradi pravu stvar.
Možda nije svestan da će ga ovo što se desilo karakterisati mnogo više kao čoveka nego bilo šta drugo. To da se na šalteru za građane nije ponašao kao građanin već kao uvređeni neprepoznati ministar, može da potre samo ako uspe da srpske finansije digne u nebesa. Što je teško.
Nismo mi krivi, mnogo se često menjate, ministre!
Šta bi bilo da se ministar i ja sudarimo na vratima pošte? Ja bih očekivala da se on pomeri u stranu, bez obzira što sam ga prepoznala, računala bih da je gospodin čovek, džentlmen.
Nisam sigurna da bih postupila ispravno.
(Foto: wallpapercave.com)
Pročitam jutros tekst o osobi koja je rođena kao žensko, dakle sa ženskim polnim odlikama, ali u telu muškarca, dešava se, znate, i mada meni nije baš najjasnije kako se tako nešto desi, ako nauka kaže da može, prihvatam da može i nemam predrasude vezane za takve stvari.
Ono što me bocnulo u tom tekstu je „Kao dete ga nisu zanimale „ženske“ stvari, Nije voleo roze boju, uvek se opredeljivao za one neutralne… za igru je gotovo uvek birao muško društvo.“ Od svih muka, ta roze boja mu bila najveća, dobro, možda i nije, ali novinar ko novinar, pretpostavlja. Ne reče da li su ga kao malog, to jest malu, zvali Ženski Petko što se neminovno desi kad si dete a biraš društvo suprotnog pola i igre koje nisu određene za tvoj pol, dakle imamo puno tih Ženski i Muški Petko, čim neko posumnja da nešto nije u redu.
I tako se mislima jutros vraćam u prošlost, moj otac dođe s puta, meni donese kolica za lutku a mom bratu avion na baterije koji se kačio za luster i leteo u krug, umalo oči nismo povadili oko tog aviona, muška igračka a meni se svidela, ’ebo kolica za lutku, imala sam kolekciju.
Pa se setim kako, kad sam bila trudna, nikako nisam želela da znam kog je pola beba u mom stomaku i kako su me kritikovali – Eto, umesto da si pristala da ti kažu, pa da se pripremiš, ovako ne znaš da li sobu da krečiš u roze ili u plavo. Kad sam se porodila, kupovala sam uglavnom žuto, iz inata, i mislila sam da te boje služe samo da se mlada mama ne bi smarala da odgovara na pitanja da li je bata ili seka, i poznatih i nepoznatih, naročito nepoznatih, ono kad ti prepreče put i kažu – Buci, buci, jel ovo bata ili seka? Ovako uroziš ili uplaviš bebu i mirna ti glava.
U to doba, znate, kad ih uplave ili uroze, počnu da ih ustrojavaju – dete treba da je obučeno tako, da se igra sa tim igračkama, dečaci da šutiraju loptu a devojčice da prave sarme od blata, ionako će ih celog života praviti, svako da se druži sa svojim polom, jer čim počnu da se mešaju može d’ ispadne neko sranje, obaška što mogu da zastrane još dok su tako mali.
Mora da je strašno biti rođen telu muškarca s polnim odlikama žene i obrnuto, ali ne vidim da isto toliko nije strašno da nemaš problem sa polnim identitetom ali da neprekidno imaš problem da te pljeskaju po ustima, ušima i nogama, kad god se dohvatiš nečega za šta je društvo odredilo da nije za tvoj pol i rod. I naravno, bez obzira na borbu za rodnu pa i polnu ravnopravnost, i dalje, u celom svetu imamo ta nepisana pravila koja ili moraš da poštuješ, ili ima na grbači da nosiš neku karakteristiku.
Vezano za to, ako vas je interesovalo zašto bebe odmah upakuju u određenu boju, a niste imali koga da pitate, evo odgovora:
Po jednoj teoriji koja je prilično bezazlena, roze boja je odabrana za devojčice jer su one nežne, rođene iz latica ruža. Po jednoj drugoj, prilično opasnoj – roze boja je simbol menstruacije koja je karakeristična samo za žene i sa kojom će se žene akati veći deo svog života, kao i sa plodnošću. Naravno, za ovo nije karakteristična roze boja nego crvena, ali bilo bi zaista krajnje blesavo da malu bebu upakujete u crvenu, vrišteću boju, kao samog đavola, pa je roze samo ublažena varijanta.
Plava boja je odabrana za mušku decu, pazi ovamo, jer asocira na nebo, roditi se kao muško je božanski dar, onog trenutka kad se rodi, dečak je bliže bogu nego što jedna devojčica ikada mođe biti. Obaška što je plava „plemenita boja“ i kao takva može pripasti samo muškarcu.
Ako vam još uvek nije jasno, dodeljivanje boje bebama je jedan od najtvrđih, zacementiranih stereotipa vezanih za rodne i polne razlike, koje nameću deci dok još nisu ni svesna da postoje rod i pol.
Mora da ste mislili da je tako od početka sveta i veka, ali nije. Nekada su bebe oblačili samo u belo, nisu postojale mašine za pranje veša, ni Ace, ni Venish, ni ništa slično, bebe su bile sklone tome da se prljaju, sa belog je najlakše bilo skinuti fleke, čak i onda kad su veš prali bijući reku, dok ne popizde i pralja i veš i reka. Na dvorovima su, u ono vreme kad su državama vladali kraljevi, i žensku i mušku decu oblačili u identične boje, roze, žute ljubičaste, u svilu i kadifu, a za te materijale su karakteristične baš te boje.
I onda je osvanuo 19. vek. I došlo je do industrijske revolucije. I industrijski mozgovi su počeli ubrzano da rade – bokte, kako da ih navučemo da troše.
Vekovima i vekovima, bebe su bile bebe, nevine, nepokvarene, i neko se dosetio da tu i nema nekih para. Odnosno, dosetio se da je to baš pederski, da ne možeš da drndaš malo dete da je Muški Petko, ili Ženski Petko, ako su svi obučeni u belo.
I to je tako tinjalo, tinjalo, stidljivo se belo bojilo u roze ili plavo, sve do sredine pedesetih godina prošlog veka. Tada je definitivno roze boja feminizirana a plava mačoizirana. E, onda se, baš u to vreme pojavila i Barbi, ona dugonoga plavuša što neviđeno voli roze boju i čiji konj bele boje ima roze rep, jelte, pa je polako sve za žene postajalo roze, do automobila. I tako su počeli, od kako se rode, devojčice da terorišu da moraju da vole roze boju, da im je i sam mozak roze boje – think pink, more da sutra i šerpe treba da im budu roze boje. Sve je, naravno, kulminiralo sa razvojem prenatalne dijagnostike, ono kad legnete na sto, ultrazvuk kaže – devojčica, vi ko sumanuti počnete da mislite u roze boji, ili dečak, kad počnete da mislite u plavoj. I sad, ako ste prvo rodili devojčicu, a posle dve godine dečaka, a sve vam u roze boji, možete da se slikate, da ne pričam da bi okolo govorili da gajite malog pedera, muško pa obučeno u roze!
Dakle, braćo i sestre, boje veze nemaju ni sa polom ni sa rodom, sve vam je to samo marketing. Zajebancija potrošačkog društva i razlog za etiketiranje, kakvo god.
I da, moj muž voli roze boju a, kako rekoh, nije ni gej ni peder, mislim, okreće se ka ženskom polu i karakterno je ok čovek. Kupuje čak i roze upaljače, voli, bre čovek.
Ja nemam ništa roze, ama baš ništa, sem po neki cvetić na tunikama, ali to u moru cveća svih boja. A nisam muško.
Pre dvadeset godina, ne sećam se tačno datuma, početkom avgusta, bilo je isto ovako nesnosno toplo, moja ćerka, majka i ja šetale smo tog popodneva i na parkingu ispred mesne zajednice, u naselju u kome smo živele, naletimo na autobus pun izbeglica. Sa njima je bila volonterka iz Crvenog krsta, prijateljica moje mame, i saznamo da su to ljudi koji su stigli iz Hrvatske.
Možete li? – pitala nas je. Možemo, odgovorimo i povedemo jednu četvoročlanu porodicu kod nas kući, da se istuširaju, okrepe i dođu k sebi. Otac, majka i dve devojčice od dve i sedam godina.
U našoj kući, dok smo kasnije sedeli i pili kafu, svi četvoro su bili tiši od tišine, čak i ona dvogodišnja devojčica koja nije mrdala iz maminog krila, čak je ni igračke nisu zanimale.
Pogledi u prazno.
Nju su komšije u toku noći pozvale i rekle da mora da beži. Pokupila je samo tašnu sa već spremljenim dokumentima i nešto malo zlata koja je imala, decu i popela se u nečiji traktor. Na tom traktoru je tašna sa njenim identitetom i to malo zvaničnih dragocenosti koje su se mogle unovčiti, ostala kad su morali da siđu i beže kroz neke kukuruze. „Ko da misli na tašnu, vučeš decu“. Bila je izgrebana i bosa kad smo je doveli kod nas.
On je bio na nekoj liniji fronta, mesecima, sa puškom bez i jedno jedinog metka, tako je rekao, „Bio sam samo figura tamo, živo meso“, sa pretnjom iznad glave da će biti streljan ako napusti liniju. Isto su tako došli, rekli mu da skine uniformu i beži. Kad smo ga dovele kod nas bio je u šortsu, beloj atlet majici i nekim plastičnim papučama.
Pre svega toga, imali su dogovor, ako se tako nešto desi, da se oboje, gde god da se nađu, jave rođacima koji žive u Americi kako bi preko njih uspostavili kontakt jer oboje nikoga u Srbiji nisu imali. Ona je stigla do Kragujevca, on do Kosova a onda su, kada su se javili rođacima uspeli da se spoje.
Ni ona ni on, kroz porodične istorije nisu imali nikoga ko je rođen u Srbiji, ako neko i jeste, taj trag se izgubio kroz godine. Ni ona ni on nikada pre toga nisu bili u Srbiji, oni su se samo, vođeni porodičnim nasleđima izjašnjavali kao Srbi.
Smestili su ih u prihvatni centar kojim su proglasili onu mesnu zajednicu, jednu ogromnu prostoriju veličine sale za fizičko vaspitanje i odatle su dolazili kod nas da se okupaju, pogledaju vesti, pojedu nešto što nije iz kazana, ali smo uvek morali da odemo da ih pozovemo. I uvek su bili tiši od tišine.
Onda je on našao posao u jednom servisu za pranje kola, našli su neku sobicu i otišli iz prihvatnog centra.
On je povremeno svraćao kod nas i jednom je rekao da je pod pretnjom zatvora dobio nalog da se priključi jednoj paravojnoj jedinici. Javio se kad se vratio i taj čovek više nije bio onaj koga smo viđali pre toga, bio je još uvek tiši od tišine, ali izgubljenog, praznog pogleda. Počeo je da odlazi kod neuropsihijatra i jednom nam je rekao – Šta god da se desilo, tu smo gde jesmo, imam decu, ja moram da idem dalje, moram da živim, moram da prihvatim ovo mesto, moram ono da zaboravim. Imao sam, nemam. Imaću.
I to je ono s čim je nastavio da živi.
Znam da nije mogao da zaboravi, da nikada neće moći da zaboravi, da sanja noću.
U međuvremeni smo izgubili kontakt. Prestao je da svraća.
U onom prihvatnom centru nastavili su da žive ljudi koji nisu imali gde, još devet godina dok sam ja živela tamo, možda i više. Sigurno i više. I nisu se dopadali ljudima, oni su zauzeli neki prostor koji dotle nije služio ničemu, ali odjednom su svi imali ideju čemu bi mogao da služi samo da nije njih, izbeglica. Sećam se da je među njima bio bivši gradonačelnik Karlovca, nekadašnejeg grada pobratima Kragujevca, po kome, kad izađe na ulicu, nikada ne biste rekli da živi u kolektivnom centru. Nosio je kravatu, akten tašnu i obijao pragove onih koji su kao imali neko rešenje za sve njih, u neko dogledno vreme.
Tih istih dana, organizovala sam žene u zgradi, namesile smo kolače i sa nekoliko automobila krenule smo da ih odnesemo deci u jedan drugi prihvatni centar jer smo čule da su tamo smeštene majke s decom.
Tamo tuga, mnogo, mnogo dece bez ijedne igračke. Mnogo majki. A na par kilometara od njih, u nekoj drugoj zgradi, bili su smešteni očevi. Odvojeni. U tim tako strašnim trenucima nekome je bilo na pameti da žene, deca i muškarci ne treba da spavaju u istim prostorijama. Očevi bi dolazili, prelazili te kilometre pešice jer za prevoz novca nisu imali, lutali jer su bili u potpuno nepoznatom gradu, na periferiji grada, da bi se videli sa ženama i decom.
I to vam je priča o smirivanju Oluje. Prolazile su godine, država nije imala rešenje za te ljude tiše od tišine.
Ko zna gde su svi oni. Ko zna kako su se skućili. Ko zna kako su stekli. Život ide dalje. Kako-tako.
Država će im se danas za sve što nije uradila za njih odužiti time što će ih podsetiti na onaj dan. Ratnim sirenama.
Zato što ratovi nikada ne prestaju. Oni uvek traju.
Život je lako prekinuti.
Slika je samo primer dešavanja u međuvremenu. I danas. Dok mnogi od njih i dalje sede tiši od tišine.
Foto: juventinocolpapillon.com
Kad god se po dobrom iz bilo koje sfere reklamira Srbija, ja se oduševim kao da sam tek kročila u neku drugu zemlju koju tek treba da otkrijem, od istorije, preko ljud,i do hrane, te mi se zbog reklamiranja lepota Srbije zadnjih dana vrzma po glavi tradicionalno srpsko gostoprimstvo.
Elem, mi smo narod koji voli da ugosti, naročito da nahrani goste, more da ih udavi u hrani, da ne mogu ni da dišu ni da misle, da im dočara srpski krkanluk, da ih posadi za sto i počne redom da iznosi kao da nikada jeli nisu dok do nas nisu stigli. I, naravno, pošto smo ovakvi kakvi smo, ne baš svi ali većina, često tad i pogrešimo.
Pomenuh jednom da je moj otac, pošto mu je posle iks godina došao najbolji prijatelj iz Amerike, pripremio tone mesa za roštilj zbog čega se ovaj prenerazio rekavši da mu je roštilja preko glave, da je željan sira, kajmaka, da mu gibanicu napravimo. Ekspresno oca poslali u kupovinu, on se vratio sa kartonom jaja, pet kila sira i jednim pakovanjem kora. Nikad čovek nije gledao kako se pravi gibanica.
Kad je pre neku godinu Zastava obnovila ugovor sa Fiatom, u Kragujevcu je niklo nekoliko italijanskih restorana, da se Italijani osećaju kao kod kuće jer, pretpostavljam da veruju da je mnogo lakše napraviti picu ili špagete, nego proju i kačamak sa slaninom što bih im ja odmah ponudila.
Nisam sigurna da sam u pravu, ali mislim da u Beogradu, kad bi sve skupili i pobrojali, ima više restorana nekih tradicionalnih stranih kuhinja, nego prave, srpske, moja iskustva su jednostavno takva, čak i kad naletim na restoran koji se reklamira kao tradicionalan ili etno, tu malo šta od tradicionalnog i domaćeg ima, što reče jednom onaj u „Ludoj kuhinji“ – Imate restoran pored Tise a služite pangausis soma.
Pre desetak godina, tražila sam kuću za grupu mladih Amerikanaca, na godinu dana i našla je kod jednog starijeg bračnog para. Kad sam ih dovela, vlasnica ih je dočekala posluživši im slatko i vodu, gibanicu i domaće sokove od zove i malina, sve uz prigodnu dobrodošlicu. Posle nekoliko dana smo vlasnici i ja bili pozvani na američku večeru i tako nekako zamišljam tu razmenu hrane i kulture da bismo svi bili bogatiji.
Ne znam kako bi vi, zato i pišem ovaj post, ali da mi sad dolaze gosti koji treba da upoznaju čari Srbije, pa između ostalog i hranu, tako važan deo kulture jedne zemlje, poslužila bih nešto od sledećeg:
„Seljačku proju“ i nešto malo iz turšije
Pogače pečene na plotni pa u rerni, uz zlatiborski kajmak
Traume čekanja u redovima koje vučemo iz devedesetih, kad smo čak i za hleb i mleko morali da stojimo u redu, su toliko jake da i danas, kad god se duže zadržimo u nekom redu, pominjemo te proklete devedesete tokom kojih smo se načekali za ceo život. Mi smo, takođe, narod koji se svim sredstvima služi ne bi li bilo gde, u bilo kom redu, prošli preko reda, znate već ono – žurim, ostalo mi je dete u autu, imam samo jednu stvar, samo da pitam… mali milion razloga od kojih su većina lažni, prosto smo takvi, ne volimo redove i ne poštujemo one koji u njima stoje.
Zbog svega toga, kad god krenemo u poštu, banku, prodavnicu, opštinu, poresku upravu, izlazimo iz kuće unapred se nervirajući što ćemo stajati u redu i izgubiti silno vreme. Meni je, iskreno rečeno, velika enigma zbog čega kod nas, gde god da odete, nastaju onoliki redovi, a koliko se nerviram da vam ne pričam, neverovatno mrzim čekanje i slušanje negodovanja, nervoznih zvocanja, da to ume potpuno da me pomete. Toliko mrzim čekanje da sam devedesetih, da bih detetu mogla da obezbedim mleko, kupila kozu koju brzom brzinom prodadosmo jer nije umela sama da nam da mleko. Nažalost, ne mogu da kupim opštinski, poštanski ili bankarski šalter, ali na svu sreću, živim u doba moderne tehnologije.
E, sad, dok odlazak u poštu mogu da planiram, recimo kad nije isplata penzija, a u opštinu ne moram da idem tako često, problem imam sa odlaskom u banku jer moj život je, kao i životi svih nas, neraskidivo vezan sa bankom, imamo odnos sličan odnosu strogi roditelj – bezazleno dete koje pojma nema šta su životne obaveze i taj odnos se svodi na skoro svakodnevni kontakt iz raznoraznih razloga, podizanja novca, uplata, plaćanja računa, prebacivanja novca.
I, već pretpostavljate, kako kročim u banku tako počnem da se nerviram. Kako smo porodično klijenti Banca Intesa, par puta sam negodovala na Twitteru zbog čekanja i tržila odgovor koliko traje predviđeno čekanje, odgovorili su mi – pet minuta! Da stigneš na red u banci za pet minuta je jednostavno mission impossible!
Zato mene, naravno, oduševljava elektronsko bankarstvo, ako i sve što ima taj predznak „e“, a naročito unapređivanje i olakšavanje tih stvari sa predznakom „e“ jer, kao što znate, bez obzira što to „e“ znači da ćete nešto odraditi brže i lakše, ponekad ume da bude ne tako lako i da pokida silne živce. Do sad smo neke jednostavne stvari, kontrolu iznosa na računu, plaćanja, prebacivanja s jedne kartice na drugu radili uz pomoć mni CD, ako ste koristili, znate da za to morate biti uz neki laptop ili dekstop, da CD morate stalno nositi sa sobom i da se dešavalo da ne možete da pristupite svom nalogu ili da morate prilično brzo da radite da se ne biste logovali ponovo.
Faljene moderne tehnologije koje je moguće stalno unapređivati, pa je unapređena i Intesa Mobi aplikacija zbog koje ne morate više nositi CD, ni biti uz kompjuter, ni gubiti vreme i živce u redovima, koja je sve moje, vaše, bilo čije bankarske poslove unapredila do mobilnog bankarstva za šta vam je poteban samo android ili iPhone, što danas svi imamo, nevažno kod kog ste mobilnog operatera, a kako funkcioniše možete pročitati ovde. Ništa jednostavnije.
Kako uz pomoć ovih telefona sa bilo kog mesta, od kreveta, preko prevoza, do klupe u parku, možete da lajkujete, šerujete, komentarišete, postavljate fotke ne bi li vaši online prijatelji videli kako se negde lepo provodite, tako sad možete da obavljate svoje transakcije sa sa svih tih mesta, ne brinete da li ima interneta jer ga uvek imate, koji browser koristite i da ne ažurirate stalno pluginove. Znači – uz pomoć ove aplikacije ste platili preko reda, niste platili proviziju i sve to je brzo i lako.
Sve što je potrebno je da instalirate aplikaciju uvođenjem mTokena koji je zamena za onaj mini CD. Najvažnije, ova aplikacija ima demo verziju što vam omogućava da je isprobate pre nego što se registrujete, da se ne bi desilo da nešto uradite pogrešno pa da morate da trčite u banku, ili kao meni da kidam živce mužu i ćerki. A kad ste se upoznali sa aplikacijom, možete bilo gde, u bilo koje vreme, ne razmišljajući da li je prošlo radno vreme ili je neradni dan, da proveravate svoj račun, stanje na svojim karticama, prebacujete novac s jedne na drugu, recimo s platne na kreditnu, plaćate račune bez provizije što znači da i štedite, jeste da provizija nije neki veliki novac, ali provizija po provizija, nakupi se, čak i kupujete devize, i sve to bez ikakvog plaćanja nadoknade banci za korišćenje aplikacije. Dodatno, ako vam je baš potreban novac u rukama, aplikacija omogućava pretragu najbližih bankomata ili ekspozitura banke, recimo ako ste u nepoznatom gradu.
S mobilnim bankarstvom, koje se, kao što vidite, razlikuje od internet bankarstva, nema više – pao internet, kasnim na posao, možeš da mi ustupiš laptop da obavim jednu transakciju, imate jedan potpuno ličan odnos sa bankom uz pomoć svog telefona, a vreme koje biste utrošili čekajući u redu, što, već znamo, ume da potraje, možete iskoristiti mnogo kvalitetnije, recimo da s nekim popijete kafu, čekanje ume taman toliko da traje.
(Sponzorisan post)
Počeh si pišem status na Fejsbuku pa se predomislih, imam si blog, jelte.
Šetnja s Cezarom jutros, normalno, ’vatasmo ladovinu i na kraju sedoh na neku klupu da zapalim jednu. Na klupi nedaleko od mene dve gospoje. Ogovaraju svoje muževe i sinove. Nisam prisluškivala, majke mi, nije imalo šanse da ne čujem.
Konstatovaše one, onako, bez imalo tuge i nerviranja da su muškarci večita deca. Neodgovorni, nezreli, neozbiljni, sve tako nešto. Muževi u drugoj mladosti, sinovima rano da porastu, rano im za obaveze, odvajanje, brak, one pomirene, takvi im valjda bili očevi, dedovi, braća, ko bi ga znao.
Ja na ovakve priče prilično alergična a da se umešam nije lepo, ustadoh i odoh.
Šeta me Cezar a ja se mislim – bokte, ovu priču o muškarcima u kojima čuči nedozreo, nedorastao i nerazuman dečak, slušam isključivo od žena. Nekih kojima ne štima sve kako one misle da treba pa imaju neverovatnu potrebu da opravdavaju to neštimanje s tim – ’ebi ga, nikad on neće odrasti, šta god ja da radim. Slušam još od osnovne škole. Ali, koliko god da sazrevaju, nikad ne sazre dovoljno.
Kako god, pripao vam u životu mlađi, istogodišnjak ili stariji muškarac, dođe trenutak kad vam neko kaže da su oni kao deca. I da se ne nervirate mnogo, taman kao što se ne nervirate kad vam deca naprave neko sranje. Da budete tolerantne, onako majčinski, jer ko zna šta mu je falilo u životu, da l’ ljubavi, da l’ igračaka, ali nešto mu je svakako falilo zbog čega on ili neće ili ne ume da odraste. I da vas je on na početku možda voleo kao devojku, ljubavnicu, suprugu, ali kad-tad dođe trenutak kad počne da tripuje da ste mu druga mama, vi, kako rekoh, majčinski da se ophodite prema njemu.
Normalno, kad dete napravi sranje, vi ga kaznite, malo za njegovo dobro, malo što si više nemate živaca.
Muškarca ne kažnjavate. Ne umete. I stra’ vas brate, šta ako popizdi, kao i svako dete, počne da se duri, baca po podu i zapreti da će da pobegne od kuće.
Mit – muškarci su kao deca – je samo jedan ženski mit koji se prenosi s kolena na koleno, po sistemu – ćuti, svi su isti.
I ovo me ne bi dotaklo uopšte, da istovremeno ne ide druga priča.
Igraš se s lutkama i jednog dana dobiješ menstruaciju. Tog dana ti saopšte, bez obzira što imaš tek 11, 12 godina, da si postala žena! I da strogo vodiš računa šta ćeš od tog trenutka da radiš jer sad možeš da postaneš mama. I svi ti nešto, na razne načine, izjavljuju saučešće što, eto, sad kad si postala žena neke stvari više nisu za tebe.
I od tad pa na dalje te terorišu. Sve žene koje sretneš.
Da pokloniš svoje lutke, nije to više za tebe sad kad si dobila menstruaciju.
Produži suknju, nisi više dete!
Šta se kikoćeš kao neka šiparica?!
Nećeš valjda to da obučeš, znaš koliko imaš godina!
Nemoj to (nešto, šta god) da radiš, muškarci to ne vole! Oni što ostaju večita deca.
Vodi računa koliko ćeš ih imati u životu i telesno i u mislima. Muškarci vole neotpakovane. Ko i svaku igračku. I vole da znaju šta misliš, šta si mislila a naročito šta ćeš da misliš.
Onda krenu da te smaraju šta ćeš biti kad porasteš, mislim kad porasteš u centimetrima pošto si sa menstruacijom već porasla, i krenu – Aaa, ne ide da ti budeš pilot, padobranac, kamiondžija, rudar, to, bre, nije za žene, vi’š da reči u ženskom rodu ni ne postoje, ti treba sutra da rađaš, uozbilji se, smisli neko normalno, žensko zanimanje.
Ma šta god da radiš, neko trči za tobom i viče – Aman, nisi više dete, uozbilji se!
Šta god oni da rade, neko odmahuje rukom i pomirljivo kaže – Ma pusti, to muško pa blesavo, neka se iživi.
Onda porastete, tebi kažu – Što si živela, živela si, ekstra si se naživela dok su te davili da neprekidno držiš nogu na kočnici, sad kad se udaš kaži životu – A’e zdravo, ja si sad imam obaveze; za njega kažu, šta god da uradi – nije se iživeo.
Usput te obaveste da je on jači pol, valjda da vodiš računa da ti ne demonstrira snagu, a da si ti stub – kuće, porodice i svega ostalog što nosi zajednički život.
Znači, kako god obrneš, on se nije iživeo, ima pravo da se zeza dokle hoće, ti si se naživela i iživela dok nisi dobila menstruaciju. I dok s njom nisi postala žena, kako rekoh, tu negde oko dvanaeste.
I onda, jednog lepog dana postaneš mama. I samo li se požališ na muža, neka baba-strina-tetka-ujna-kuma-komšinica, a boga mi i majka, ti odgovori – Ćuti, šta te briga, imaš ovo detence, gledaj njega da izvedeš na put.
Već sam jednom napisala – što žena ženu može da zezne, to ne može niko, ali nikako da shvati da je i nju zeznula neka žena.
Živo me interesuje da li one dve imaju ćerke i šta li im pričaju, nego, kako rekoh, bi me sramota da pitam.
I kad će, bre, žene da promene ploču?
Sve nešto traže da drugi puste neku drugu pesmu a one pevaju jednu te istu.
Moj brak je zimus napunio osam godina.
To znači da sam ja napunila osam godina bračnog života što mi je pre tih istih osam godina bilo nezamislivo. Koji crni brak, koji zajednički život, ma nije se rodio taj za koga bih se ja divna, krasna i prekrasna, ’vako pametna udala, da mu ja perem, peglam i ono…
Prvih godinu dana razvodila sam se bar jednom nedeljno. U stvari, nisam se razvodila pošto nisam baš najbolje kapirala da sam u braku, raskidala sam. Čim mi nešto nije bilo po volji.
Sledećih godinu dana se razvodio on, primenio moju taktiku, sve isto radio samo se nije pakovao i nije zvao taksi. I uopšte, primenjivao je razne taktike kako bi me naučio da budem u braku. Orden da mu dodelim!
Kad sam se udala za njega, bila sam četrdesettrogodišnja devojka sa ćerkom od 18 godina, život mi je bio – onde potok, ovde cvet, sve mi drugarice govorile da pametnije od mene nema. Onda, kad sam objavila da se udajem, rekle da gluplje od mene nema. I da one razumeju da je neko glup u dva’es’, al’ u četr’es’ tri ne ide. I šta ću ako me prevari? I ša ću ako se razvedem? Odgovore na ova pitanja nisam imala a nemam ni danas. Samo mi jedna, posle par godina, uputila izvinjenje zbog ovih pitanja. Ostale valjda i danas strepe šta ću. Napisah pre neki dan kako sam se strmeknula nasred ulice zevajući u nebo. Ne bi mi prijatno, al’ ustadoh, otresoh prašinu i nastavih dalje, valjda bih to isto uradila. Tako to ide u životu, kad padneš, možeš da ostaneš na kolenima i da plačeš, ili da ustaneš i nastaviš.
Nego, da pitate mene kakav mi je muž, rekla bih – težak kao Trepča.
Da pitate njega kakva sam ja, rekao bi – teška kao sinje more.
To kad se raspravljamo, svađamo, nadmudrujemo, teramo svako po svome ili uvređeno ćutimo.
Brak ima takve trenutke.
U najvećim trenucima ljubavi, brak ima i takve, majke mi, ja mu kažem da ga volim sa svim njegovim manama, on da većeg ludaka od mene u životu nije mogao da sretne.
Nego, kao što rekoh, udaja mi nije bila ni na kraj pameti, stoposto sam bila ubeđena da se taj kome bih ja prala, peglala i ono, nije rodio. Ispade da jeste i da sam ga srela. I nešto u tim trenucima nisam umela da budem pametna, niti sam razmišljala ko će u našem braku da pere, pegla i ono.
I sad, da vam kažem, brak je zeznuta stvar:
gurneš ledene noge među njegove tople, malo da ih zagreješ, on poludi i drži ti predavanje da su ti noge hladne, kao da ne znaš;
noću se otimate oko ćebeta;
ponekad mu se ne sviđa ručak;
ponekad se ne javlja na mobilni;
ponekad je nedostupan;
ponekad je važniji tenis nego tvoj film;
ponekad slušaš muziku koju ne voliš;
ponekad neće da krene s tobom negde, dosadno mu tamo i
ponekad bi ga obezglavila jer
ponekad ti svašta ne odgovara zbog čega ’ladno možeš da se razvedeš, što bi uopšte bila sa nekim sa kim ponekad nije onako kako ti hoćeš. Bre!
Onda se prisetiš kako je, dok si živela sa roditeljima, ponekad bilo onako kako ti nećeš. I da ponekad sa drugaricom sedneš u kafić koji se njoj dopada a tebi ne. I da tvoje dete nije upisalo školu za koju si ti mislila da je za nju idealna, nego onu koju je ona htela. I da u životu, sa kim god živiš i sa kim god se sretneš, ponekad, ma vrlo često, nije onako kako ti hoćeš, nego onako kako hoće drugi. Pa ti ne pade na pamet da kažeš ni roditeljima, ni detetu, ni drugarici – slušaj ti, neću ovako. Bre! Imam jedan život, neću na tebe da ga trošim, ne može da bude kako ti hoćeš, ima da bude kako ja hoću.
I to vam je ono što bih vam ja rekla na to – neću da se udajem. Bre!
Nemojte, baš me briga. Koga uopšte briga sem vas samih i onog ko je klekao ispred vas s prstenom. To s klečanjem i prstenom će se desiti ako on bude želeo da ima viralan video, znači teško. Da ćete poželeti s nekim da delite krevet i ostalo, jednog trenutka će se sigurno desiti. Ako ne budete volele sebe, kao i do sada, jelte, može svašta da se desi, najsigurnije je da ostanete same. Ako budete volele sebe, uradićete baš onako kako se tog trenutka osećate pa šta bude. I praćete i peglaćete i uopšte nećete razmišljati kako se za to niste rodile, a povremeno ćete raditi i ono, kao što inače radite samo bez obaveza. Obaveza vam je zeznuta stvar. Mislim, moraš da mu kažeš gde ideš, sa kim ideš i kad ćeš se vratiti. I ja bih, evo kunem se, ovo smatrala strašnim da u prethodnom, nebračnom životu i roditeljima i detetu nisam govorila gde idem, s kim idem i kad ću se vratiti. I sad ne kapram što bi to bio problem sem ako ideš sa da se vidiš sa ljubavnikom, onda stvarno nije lepo da to kažeš mužu.
I sad, ako se pitate što pisah sve ovo…
Prvo – zato što mi je dosadilo da slušam – neću da se udam! Naročito zato što ne pitam.
Drugo – od deset koje ovo izgovore, svih deset će se udati, zvanično ili nezvanično, svejedno, samo kad se potrefe ona, on i trenutak.
Treće – ja sam isto slušala da je bračni život kuluk pa videh da nije. Vrlo malo se razlikuje od zabavljanja, i ako imaš mooda, možeš iz braka da izađeš kad god hoćeš. Isto kao iz zabavljanja. Ako ti baš zapne.
Četvrto – moj muž je mene godinama ubeđivao da je on moj najbolji prijatelj, da ne postoji ništa što ne mogu da mu kažem i da me zbog bilo čega što mu kažem, ispoljim bilo kakvu emociju ili slabost neće manje voleti već više. Iskreno, ništa mu nisam verovala, ali su razne situacije dovele su do toga da mu verujem i ne bih ga menjala ni za jednu drugaricu.
Peto – moj muž danas puni 41 godinu i ja sve ovo pišem dok čekam da on zaspi pa da mu napravim rođendansku tortu.
Sad ću uključiti mikser što znači da će on jednog trenutka da se probudi i da će da zvoca i da će zvocati i ujutru i da ću ja i noćas i ujutru da mu kažem – aj’ ne seri, pravila sam ti tortu.
Ovaj život sa njim ne bih menjala za onaj pre njega.
Sve je, u stvari, krenulo od te torte. Što ja, bre, da mu pravim tortu?!
Pa se setih – pravila sam je i majci i ocu, i bratu i njegovoj deci i mom detetu, i još nekim ljudima, pa šta fali da pravim i njemu.
Vi sad možete da čekate da vam vaš princ na belom konju stigne sa tortama za sve rođendane koje će provesti sa vama. Niste lude, jebote!
O peglanju, pranju i onome da ne govorim.
Lepo je živeti u dvoje.
Iskreno se nadam da pretpostavljate da ja nikada ovako glupo ne bih naslovila svoj post, niti bih ovo izgovorila, ali upravo sam pročitala tekst sa ovim naslovom u kome objašnjavaju ženama da je drugo stanje jedan vrlo zeznut period u životu žene koji traje devet meseci tokom kojih žena gubi samopouzdanje jer se njeno telo promenilo i ona više nije seksi i poželjna, da koža ima da joj se razvuče ko kod šar peja i nikada se više ne vrati u originalno stanje, da će joj se grudi opustiti a lice dobiti fleke, ali da nema toga što organska kozmetika neće srediti, samo ako počnu na vreme. Od sredstava koja će pomoći koži da bude elastična i sprečiti one odvratne strije koje užasavaju muškarce, do nekih gelova za grudi koji će ih, kad budu pune mleka, učiniti otpornim na zemljinu težu. I obavezno da koriste organsku šminku jer sve neorgansko što stave na oči uticaće na bebu. Pomenuše i bebu, najzad.
Pomenuše i neke muškarce koji će biti isprapadani, nešto u fazonu – ček, uz’o sam neku vitku, kakva je ovo debela spodoba pored mene, ali i da je žena ta koja s njim treba da bude strpljiva, gleda da ne pretera s tim drugim stanjem i dok sam u sebi ponavljala – bokte!bokte!bokte! šta je ovo, definitivno mi se digla kosa na glavi kad videh koliko lajkova ima ova glupost. Znači, nije svima glupo.
Poslednjih godina imamo udarničku akciju – žena je objekat, jes’ malo zadrla u muški svet, ima ih među menadžerima i na listi sto najuticajnijih ljudi na svetu, ali džaba to ako ne izgledaju kao Viktorijini anđeli, nemoj slučajno da se opuste, džaba sve to ako muškarcima na njih prestane da se diže, ako im pamet zakaže, uvek mogu da prekrste noge i prodube dekolte, more tih tekstova koji ponižavaju žene a većina u tome ne vidi ništa loše, kako i da vidi kad je tako vaspitavaju od kako se rodi – nemoj ovo, nemoj ono, muškarci to ne vole, mnogo žena koje su sebe napunile svim i svačim, da ih ubodeš špenadlom mislim da bi se izduvale kao luft baloni, samo da bi bile poželjne. Obaška što mnogima to pumpanje poklanjaju roditelji za osamnaesti rođendan, što znači da ni roditelji nisu načisto rašta su ih rodili.
Pa da krenemo redom.
Trudnoća se ne naziva tek tako drugim stanjem. Jednostavno to je drugo stanje. I fizičko i hormonsko i emotivno. Ne možeš da budeš u drugom stanju da da sve ostane isto. Ne može u tebi da raste nov život a da se to ne primeti na struku i kuku. I, iako je drugo stanje, trudnoća je najnormalnije stanje u životu žene.
Još nisam srela muškarca, a ni ženu, koji su prokomentarisali izgled neke trudince drugačije nego – kako je lepa. Trudnoća je specifičan period u životu žene tokom kojeg žena zrači, blista, bez obzira kakva joj je boja kose ili očiju, bila niska ili visoka, ni ja sama nikada nisam srela trudnicu a da nisam pomislila kako divno izgleda, jer od svega što vidim to je samo njen stomak u kome raste novi život.
Seks nije samo pusti seks koji je rezervisan za zgodne devojke i nabildovane muškarce, imaju ga i oni za koje bi neko pomislio da sa njima ne bi nikada, i stariji ljudi, i debeli ljudi, seks je, znate, pored onog prostog fizičkog zadovoljenja i veliko pitanje emocija. Imaju ga i trudnice mada je nenormalno sugerisati im da moraju da ostanu seksi, ili, sve češće naletim na naslove – Budite seksi i u trudnoći.
Meni inače ovo – budite seksi, imperativno upućeno ženama, uopšte nije jasno. Kome seksi? Svim prolaznicima? Celom svetu? Muškom svetu?
Biti seksi, kad već toliko insistiraju na tome, nije pitanje veličine grudi, oblika zadnjice, ravnog stomaka i kilograma, to je pitanje pogleda, reči, spoja, kombinacije, pravilo ne postoji, obaška, što bi rekao Momo Kapor – Nije sve u seksu, ima nečeg i u držanju za ruke. Život nije seks. Seks je samo sastavni deo života.
Elem, posvetila sam ovaj post tom odvratnnom sugerisanju da žena u drugom stanju gubi samopouzdanje, zamisli, žena koja je u drugom stanju, koja devet meseci, bez obzira na sve mogućnosti medicine, da joj kaže čak i pol deteta, utvrdi da li je sa bebom sve fizički i mentalno u redu, ipak pomalo drhti da li će biti sve u redu, na koga će njeno dete ličiti, kakvo će biti, kako će ga u ovoj zemlji podizati i ima nebrojeno snova vezano za to dete koje će se tek roditi. Kako žena u drugom stanju može da izgubi samopouzdanje?
Ovo vam je slično onome kad pitaju ženu koja je ugradila silikone kako se posle toga oseća, a ona kaže kako ima samopozdanja. Ma, ’leba ti? Imaš veće sise. I veruješ da će ti one otvoriti sva ona vrata za koja su nama, dok silikoni nisu bili u modi, pričali da ih samo lepa reč može otvoriti. I s njima se probijaš kroz život. I u seks. I u tabloide. I na splavove. I ti si u stvari samo hodajući par sisa, eto toliko interesuješ svet oko sebe.
Kao bivša trudnica –
trudnoća je bio jedan od najlepših perioda u mom životu, prepun optimizma, radosti, iščekivanja, boleli su me i uvo i dupe da li sam nekome seksi ili nisam;
osećala sam se najlepšom na svetu;
jesam brinula da ne dobijem strije i koristila sam svakakve „lekove“ najčešće bapske, mazala sam stomak čak i najbočnijim jestivim uljem, neorganskim.
Da ne dužim, verujem da se isto osećala svaka žena, isto kao što verujem da nijedan muškarac svojoj ženi u drugom stanju, ili devojci, nije nijednom rekao da mu više nije lepa ni seksi.
Zato, ako vas povuče ovakav naslov, znajte da samo pokušavaju da vam uvale organsku kozmetiku koja je danas u modi isto koliko i seks. Samo što je ona za razliku od seksa skupa kao sam đavo.
Verujte da nikada više u životu nećete biti same sebi toliko lepe kao kad ste bile u drugom stanju.
A ni svojim muškarcima. Ako su normalni. A ja čvrsto verujem da jesu, za razliku od toga kako sugerišu u ovom tekstu da su idioti kojima ćete biti ružne, isprepadani od vašeg stomaka kao da nećete roditi dete nego Osmog putnika.
Znate ono kad se devojka namontira i krene u provod a isprate je sa – Lepo se provedi i budi dobra! Jedno s drugim ne ide, kako lepo da se provede a da bude dobra, e tako vam je sa životom žena uopšte – budi srećna i budi dobra. I ne mrdaj! To jest – ima, bre, da budeš srećna, po onoj „Sve što sam željela, to sam imala, sve što sam imala, to sam želejla“.
Elem, juče osvanu tekst – Deset stvari u životu zbog kojih se žene kaju.
Kao što znate, kajanje uglavnom ne gine, ili zato što ste nešto uradile, ili zato što niste, češće zbog ovoga što niste, nisu babe za džabe rekle – Eh, da su mi ove godine a ona pamet. Jer, znate, kako god se žene pravile da su prevazišle neke stvari, i dalje ih guši ono – da l’ da zadovoljim njih (roditelje, decu, muža, komšiluk), ili sebe. Pritisnuta sa svih strana, uglavnom zadovoljava njih, normalno je da će se kajati kad joj iz dupeta dođe u glavu. Ali nije sve tako prosto.
Odmah da vas upozorim da postoji opasnost da se žešće iznervirate kad pročitate ovih deset stvari zbog kojih se žene kaju jer sve one vode ka zaključku da su sve žene, šta god radile, promašile život i da će, šta god rade, promašiti. (Link ka originalnom tekstu na kraju)
1.Nisam provela dovoljno vremena sa svojom decom dok su bila mala
Rodiš ga, hraniš, neguješ, učiš da hoda, trči, priča, peva, čitaš mu bajke pred spavanje, valjate se po podu, pravite kolače, crtate, ali ponekad odeš na posao, na kafu sa prijateljicama, na pilates, živ si čovek, jelte, a uvek se nađe neko ko će reći da si samoživa krava kojoj majka čuva dete dok ona ladi dupe u nekoj bašti. Ne d’o bog da dete bude malo nestašno, odmah će ti nabiti na nos da si samo jedan zadatak imala, da ga vaspitaš, pa ni to nisi umela. Zaključak – on da radi, ti da sediš sa detetom.
2.Mogla sam da budem bolja mama ili mogla sam da imam decu
Kažu – teško je ispratiti svaki događaj u životu vašeg deteta ako ste uspešna poslovna žena. Recimo dok gradite karijeru u nekoj pekari, kod Kineza, za kasom, dobro, ovo nije za vas, ovo je za menadžerke, ali nema veze, svodi se na isto kao u tački 1 – ne mož’ da radiš i imaš decu. Tragično je što i ovde satanizuju žene koje su odlučile da nemaju decu, pa im se toplo preporučuje usvajanje, to je tako “lepo o plemenito”, da ne živi za džabe. To je u stvari sumanuto – ako nije htela da rodi, njen problem, neće ni da usvoji.
3.Trebalo je da budem bolja ćerka
Ćerke nikada nisu dovoljno dobre, one se, znate, rađaju da ispune roditeljske snove. I toliko ih dave da one kasnije misle da nisu bile dovoljno dobre. Dobra si samo ako misliš, radiš i živiš onako kako su drugi zamislili, ako su, normalno, od te fele koja misli da najbolje zna kako ti treba da živiš i ponašaš se.
4.„Misliću o tome sutra.“
Pazi šta piše u tekstu – “Ukoliko nešto želite da uradite, bilo da je to skakanje sa „bandžija“ ili skakanje sa padobranom, uradite to odmah.” Kao da ne možeš da provedeš život bez da skočiš sa bandžija. Aj’ kaži, recimo – hoću da vodim ljubav sa dva muškarca, što, šta fali, ako mogu muškarci sa dve žene, zašto da ja ne mogu sa dvojicom. Ima da te pogledaju ko Staljin Tita i ne da ti kažu da o tome misliš sutra, nego da ti ne padne na pamet da pomisliš, nisi muško, bokte.
Inače, nije loše ponekad u životu glumiti Skarlet. Eto, ja sam par puta pomislila kako ću da crknem zbog neke budaletine pa sam ostavljala da na to mislim sutra. Sutra sam i zaboravila.
5.Nisam rekla šta zaista osećam
Drage moje, ne ustručavajte se da kažete šta osećate, tati ili partneru, oni mnogo vole to da čuju, ali isključivo ako volite, umirete od ljubavi i zbog iste hoćete da se besite. Ali ako ne volite, ne dopada vam se, nešto nećete, e, pa to nije lepo.
6.Trebalo je da vodim više računa o svom zdravlju
Ovo je jedino sa čim sam se složila, žene stvarno malo vode računa o svom zdravlju. Zasraše ga samo sa napomenom da posebno treba voditi računa o zdravlju pre trudnoće što opet vodi ka onom da smo samo stvorene za trudnoću i majčinstvo. Ove što su odlučile da ne rode ne moraju toliko da vode računa. One se ni ne računaju.
7.Odabir pogrešne karijere
Jebi ga, toliko stvari si htela a oni ti rekli da to nije – ili za tebe ili za žene. Ili recimo, htela si da budeš glumica, ali su oni hteli da budeš prvi lekar u familiji. Opet – jebi ga. Doduše, kad ona deca kojoj nisi posvetila dovoljno vremena porastu, možeš ponovo da upišeš faklutet. Ako imaš para. I razumnog muža. I ako ne živiš u Srbiji.
8.Žalim što nisam putovala više pre braka
Kažu – porodična putovanja su noćna mora za žene, ceo odmor prepovijaš pelene, meriš temperaturu, arlaučeš da ne idu u duboko, zevaš u koga ti zeva muž. Zato proputuj pre braka sa drugaricama, akumuliraj putovanja valjda. Posle kažeš – naputovala sam se, sad mogu da vam glumim robinju.
9.Odnos sa drugim muškarcima
Šta da vam kažem kad oni kažu da žene u braku često sanjaju nekog nedostižnog muškarca i da se kaju što pre braka nisu bile slobodnije. Kako da budeš slobodna kad ti kažu da te sve preko dva muškarca čini kurvom, da su svi penisi isti pa kad si videla jedan ko da si sve videla, dok njih valjda uče da su sve vagine različite, da smeš da imaš samo jednog muškarca, evetualno dva. Toliko oprašta onaj što ‘oće da te ženi.
I, konačno –
10.Mogla sam da budem bolji đak
“Ove stvari uvidite tek na razgovorima za posao ili u razgovoru sa obrazovanim ljudima. Često ćete shvatiti da pojedine teme opšte kulture ne znate dovoljno. Takođe, često se javlja žaljenje za tim što nismo upisale fakultet i dobile zvanje ili bolje radno mesto.”
U prve dve tačke te ubeđuju da si rođena da budeš mama, ne da učiš i gradiš karijeru, u zadnjoj da upišeš fakultet da ne bi ispadala glupa u društvu. A bar u našem sistemu to dobar đak i obrazovanje nemaju baš neke veze.
I to vam je to. Meni se od ovakvih tekstova diže kosa na glavi. Teško mi je da se pomirim sa tim da žene provode najlepše godine kajući se što u prvoj fazi najlepših godina nisu ukapirale da je život samo jedan nego su puštale da ih dave, gnjave i sjebavaju ih na svakom koraku. Obaška što mislim da ovakvi tekstovi služe i tome da žene konačno ukapiraju da su mnogo zašle u svet muškaraca i da treba da se vrate u svoj mali svet šporeta, pelena i dobra majka-ćerka-supruga da bi bile srećne. Obaška što i ovde žene koje odluče da ne rađaju, ne mora svako da rodi, aman, a ima i onih koje ne mogu, proglašavaju očajnicama koje su promašile život.
Tekst iz kog preuzeh naslov i ovih famoznih deset tačaka – ovde.
Vi sad budite dobre pa se sutra kajte.
Ili se lepo provodite pa se sutra kajte.
Ne znam šta da vam kažem, samo gledajte da nikako ne propustite skakanje sa bandžija.
Kad smo pre četiri godine počeli akciju o prevenciji raka dojke, „Moje dojke su OK“, ostala sam šokirana koliko žene malo znaju o ovoj bolesti, koliko nisu svesne važnosti prevencije i da većini žena nijedan lekar, nikada, nije preporučio preventivni pregled dojki. Ma nije ih ni pomenuo, kao da ih žene nemaju. S druge strane, bila sam pozitivno iznenađena reakcijama, što je pokazalo da je ženama i te kako potrebno da pričaju o ovome i samim tim budu informisanije.
To što malo vodimo brigu o svom zdravlju uopšte ne treba da čudi, generalno smo medicinski neobrazovana nacija, kada je zdravlje u pitanju neverovatno smo sujeverni, mislimo da pričom o bolestima iste i privlačimo, mislimo da se bolesti dešavaju uvek nekom drugom i kod lekara odlazimo samo kad nas nešto zaboli ili posumnjamo da nešto nije u redu, iako o zdravlju treba brinuti dok si zdrav. Kad svemu ovome dodate da se ženski portali i časopisi mnogo manje bave zdravljem nego estetskom hirurgijom, inovacijama u seksu i malim trikovima kako da u šezdesetoj izgledate kao da imate trideset, što je nemoguće taman da ne izlazite iz hirurških ordinacija, kozmetičkih salona i teretana, zaista ne treba da se čudimo.
No bez obzira kakvi smo mi, na svetskom nivou, svake godine je primetan pad preventivnih pregleda. Za ovo je optužen Internet, odnosno to što ljudi guglaju svoje simptome, rešenja pokušavaju da nađu na forumima, a leče se slušajući savete nekoga ko je prošao isto, u reč, zbog čega možete pročitati silne apele da nije loše proguglati, možda niste ni svesni da imate problem, ali da ipak morate da odete kod lekara.
Ako malo prošvrljate po forumima, možete videti kako devojke jedna drugoj nesebično dele savete kada je u pitanju pilula za dan posle, piju ih kao da piju vitamine, svakog meseca ili par puta mesečno, zbog čega već u nekim zemljama Evrope najavljuju da one više neće biti u slobodnoj prodaji već da će biti izdavane isključivo na recept.
Pre tridesetak godina, verujte mi, majke nisu savetovale svoje ćerke da odlaze na redovne ginekološke preglede, o tome se još manje pisalo, prevencija je bila nepoznata reč, verovalo se da je ginekolog lekar rezervisan za žene, da je sramota da devojka odlazi kod ginekologa, to je istovremeno značilo da je i seksualno aktivna. Moju prvu posetu ginekologu obeležilo je čuđenje doktorke zašto sam došla ako mi ništa ne fali, menstruacije uredne, šta mi to znači – samo na pregled. Sledeći odlazak je bio po recept za kontraceptivne pilule kada me pitala imam li vene, ja rekla nemam, iako pojma nisam imala šta me pita, i dobila sam ga. Sledeći put sam otišla kod ginekologa posle par godina, kad sam ostala u drugom stanju.
Srećom, vremena su se promenila, ali svest baš i nije.
Poseta ginekologu je jedan od važnih momenata u prevenciji zdravlja žena, ali je često praćen strahom, koliko god lekaru pregled bio rutinska stvar, kao da vam pregleda grlo, za žene je on zbog samog položaja pomalo unapred neprijatan i ponižavajući, praćen stidom.
Pravo vreme za prvu posetu ginekologu nije kad žena ima problem, čak ni kad se radi o veoma mladim devojkama, već kad dobije prvu menstruaciju, to ne podrazumeva i klasičan ginekološki pregled, da se razumemo, a naročto kad počne da ima intimne odnose. Ginekolog je lekar koji treba da odgovori na pitanja, objasni promene kroz koje žensko telo prolazi, savetuje o kontracepciji, neželjenoj trudnoći, polno prenosivim bolestima.
Sa ovako uređenim zdravstvenim sistemom, zakazivanje pregleda kod ginekologa, uostalom, kao i kod svakog drugog lekara, zvuči kao mission impossible, to može, i ovo mi verujte na reč, trajati i mesec dana. Dodatni problem je što za ginekologa treba da izaberete lekara kome verujete, u čijem se prisustvu osećate mirno a ne uplašeno, koji je raspoložen da vam odgovara na pitanjam, potpuno koncentrisan na vas, što u praksi uopšte nije tako, nemate baš puno izbora.
No, tu smo gde jesmo, ginekolog je lekar koji nam je potreban od puberteta do kraja života, koji se bavi poremećajima menstrualnog ciklusa, ginekološkim infekcijama, kontracepcijom i prevencijom polno prenosivih i ginekoloških bolesti, plodnošću, trudnoćom, menopauzom. Kako je preporučljivo da žena jednom godišnje odlazi na preventivni ginekološki pregled, naoružajte se strpljenjem i zakažite ga.
Koliko god svi bili besni u vezi sa zakazivanjem pregleda kada se pomene prevencija, mi smo ipak zemlja u kojoj možete voditi računa o svom zdravlju, u nekim zemljama su žene toga potpuno lišene, prevencija uopšte ne postoji. Pretpostavlja se da preko 200 miliona žena širom sveta nema nikakav pristup kontraceptivnim sredstvima što dovodi do velikog broja maloletničkih trudnoća, ali i bolesti koje mogu dovesti do steriliteta, a što se prevencije tiče, dva najčešća oblika raka koja pogađaju žene, rak dojke i rak grlića materice, svake godine odnose milione života.
Zdrava sam, ništa me ne boli – je stav koji nas može koštati života. Tumorima ženskih genitalija prethodi niz lezija (promena u strukturama tkiva) koje mogu trajati godinama, a da nemamo nijedan simptom. Preventivni pregled, odnosno, rana dijagnoza se postavlja jednostavnim metodama, bezopasno, a sprečava pojavu invazivnih tumora.
Ranije se verovalo, a i statistike su tako pokazivale da od karcinoma dojke, materice i jajnika oboljevaju starije žene, u predmenopauzi, menopauzi i postmenopauzi, međutim statistike poslednjih godina pokazuju da i mlađe žene, i one koje nisu rađale, oboljevaju sve više.
Jedan ginekološki pregled godišnje – za to morate imati vremena. Mislim, ako uzmemo u obzir da jednom mesečno idete kod kozmetičara, pedikira, frizera ili manikira, sramota je da nemate svest o tome koliko je ginekolog važan u vašem životu. I za vaš život.
I kad sam kod menopauze… Kako je pubertet “tranzicioni period” u životu mlade devojke u kome se njeno telo prilagođava novoj unutrašnjoj biologiji, tako je i menopauza isti takav period tokom kojeg se završava reproduktivni period, jajnici su sve manje aktivni, hormonski status se još jednom potpuno menja.
Sa menopauzom dolazi do hormonalnih, metaboličkih i fizičkih promena i nekada se ulazak žene u menopauzu smatrao nekom malom smrću koja je snažno uticala na kvalitet života. Tegobe su lečene uglavnom hormonima, skoro istim za svaku ženu. Danas, moderna ginekologija ima za svaku ženu odgovarajuću terapiju, skoro personalizovanu, što može uveliko da utiče na problem osteoporoze, prateći problem u menopauzi, kao i na kardiovaskularna oboljenja.
Prošle nedelje je bio Međunarodni dan borbe protiv raka jajnika.
Mediji su objavili podatak da u Srbiji godišnje od raka jajnika oboli oko 900 žena od kojih više od polovine izgubi bitku sa bolešću. A bitku sa bolešću ne gube zato što smo zemlja u kojoj je tu bolest nemoguće lečiti, već zato što je bolest otkrivena kasno.
A već znate, sve što smo u životu kasno primetili, šta god to bilo, naročito kada je bolest u pitanju, mnogo se duže i teže leči.
Ovaj post je podržala Specijalistička ginekološko-akušerska ordinacija Raović
Ujutru si skuvam kaficu, ulogujem se na društvene mreže i prvo što ugledam je motivaciona poruka, otprilike – ako sam se probudila nadrndana, da pogledam u Sunce pa će i Sunce mene da pogleda i ceo dan će mi biti kao da mi nije ništa.
Nažalost, ja sam odmah po buđenju pogledala u plafon, u šta ću kad spavam u horizontali, i pomislila – dobro je, ni noćas mi se nije smandrljao na glavu.
Uz srkanje kafe i skrolovanje ide i sledeća motivaciona – da otvorim um pre nego što otvorim prozore. Postavio neko čiji je um široko otvoren i ima onaj otirač ispred na kome piše welcome – ulećite, ne izuvajte se, imam razumevanja za sve na ovom svetu. Odem mu na profil, njemu svaki drugi status kako nešto ne razume – nevaspitanu decu i još nevaspitanije roditelje, jednopolne ljubavi, glupe ljude, neobrazovane ljude, debele žene u helankama… Džaba si, brate, prvo um otvarao, bolje otvori prozore. I pazi da ne ispadneš zevajući za nekom debelom u helankama.
Opet srknem, sledeća motivaciona – da se ujutru budim s mišlju da će nešto divno da se desi. I da vodim računa da mi ne promakne, može se uvredi pa da se divno desi nekom drugom, a ja već sebi usrala dan uz prvu kafu čitajući motivacione i misleći koju dijagnozu sebi da postavim.
I tu negde naletim i na onu, nema šanse da je ne ugledam bar jednom dnevno, da će ljudi uvek bacati kamenje na moj put a da je moj izbor šta ću s tim kamenjem, da ga zavrljačim prema njima, napravim most ili zid.
Kod ove motivacione počnem da puštam paru na uši, mislim pokušala sam da je vizualizujem, da zamislim sebe kako idem putem a ljudi sa strane bacaju ispred mene kamendžure, ne ide. Pokušala sam i da je posmatram u svoj njenoj veličanstvenoj metaforičnosti, opet mi ne ide jer ispada da sam jedino ja fina, svi ostali ljubomorna, zavidna i zla stoka.
I tako već izbezumljena, stignem i do one – Bolje je da ćutiš i da te smatraju za budalu nego da progovoriš i tako ukloniš svaku sumnju. Postavio neko ko ispod citata Meše Selimovića potpisuje patrijarha Pavla, ispod Andrića Dostojevskog i tako redom.
Tu nekako konstatujem da su najcitiraniji ljudi na srpskom delu Fejsbuka Zoran Radmilović, Mika Antić, ovi gore pomenuti, Bob Marli, Duško Radović, Koeljo i kao višnjica na šlagu – Žarko Laušević, on ozbiljno konkuriše Koelju. Ali, ko je šta rekao, postalo je besmisleno objašnjavati. A nije ni važno, važna je poruka, jelte.
Ako mi verujete, bolje podnosim slike noktiju na Fejsbuku, nego agresivne motivacione poruke. Nikako da ukapiram, o’kle narodu ideja da se mi ostali budimo s mišlju dal da se umijemo ili da se ubijemo, pa se s tom dilemom ulogujemo da nas motivatori na Fejsbuku uhvate za uši i izvuku iz manijakalno depresivnog stanja, recimo sa:
Ipak, oni koji su nas bacili na dno, ostali su poraženi činjenicom da se i po dnu može hodati!
Je li?!
Odmah zamislim sebe kako me slon obuhvatio onom svojom surlom, zavrteo me par puta u krug a onda me bacio u prašinu, eto toliko je besmisleno to da neki nemaju druga posla nego da nas gađaju kamenjem i bacaju nas na dno.
I tako u predinfarktnom stanju, jebote, pa ja sam totalni maloumnik, vidi kako pametan ovaj narod na društvenim mrežama, stignem do onoga da osmeh ne košta ništa a puno znači, da je besplatan i da ga, kad izađem na ulicu, delim šakom i kapom kome stignem, ko zna kakve muke more te što ću im se osmehnuti, dan ću da im ulepšam.
Ako niste probali da hodate ulicom i delite osmehe svima koje ugledate, probaje, kad vas molim.
Evo, pre neko jutro, šetamo Cezar i ja šumom, u susret nam ide tip na biciklu, gleda nas, i taman kad ja pomislih da li da mu se nasmešim, možda će i on meni pa dan da mi bude do smrkavanja kao što mi nijedan nije bio, on arlauknu na mene – Pogle ovu! (nekom zamišljenom) Pojedeš mu govno!
Divno sam se osećala!
Odmah sam se prisetila svih onih poziva na Fejsbuku za raznorazne jednodnevne kurseve kako da osvestim negativne misli i pretvorim ih u pozitivne. Da li je trebalo u trenutku kad mi je ovaj rekao da pojedem Cezarovo govno a ja pomislila – ma najedeš se sit govana, što je negativna misao, jelte, to preokrenem u pozitivnu – a ti jedi kolače! I da odem pevušeći. I uopšte ne mislim na idiota koji mi je to rekao. Nažalost, nisam toliko pametna, još par sati sam se čudom čudila kako neko tako može da mi kaže, na šta sam, čim dođoh kući i otvorih Fejsbuk dobila odgovor – sve što mi se dešava sama sam privukla. Ako mi se dešava loše, magnetišem loše, ako mi se dešava dobro, magnetišem dobro. Ovo što me nahrani Cezarovim govnima privukla sam sama, ko me bio po ušima da šetam psa!
O motivacionim porukama od žena za žene da ne govorim, to vrvi od mudrosti namenjenim naoko slabijem a jačem polu koji ne treba da se nervira, nego da peva od jutra do sutra, shvati da je život jedan i ukapira da se svet ne vrti oko muškaraca. I da se udešavamo zbog sebe a ne zbog njih. I da tresnemo rukom o sto. I sve bih poverovala, evo kunem se, da između tih motivacionih, te motivatorke ne turaju svoje fotke sa nabudženim grudima, napućenim ustima i u pozama – ja sam grudi i sise. Kome ti to? Ovima oko kojih se ne vrti tvoj svet?
I šta vam htedoh reći, nije da meni nisu potrebne motivacione poruke, evo stvarno, recimo kad se probudim i mislim – bokte, kako ću da platim sve ove račune a neko me motiviše sa – ‘ebo račune, pevaj, jedan je život, njih će kad tad prinudno da ti naplate. Ili kad se probudim sa bilo kojim problemom, svesna da moram da ga rešavam jer niko drugi neće, pa ni on sam se neće rešiti sam od sebe, opet neko da mi poruči – ‘ebo probleme, svi ćemo jednog dana da umremo.
Ma nemate pojma koliko mi nedostaje, kad se posvađam sa hazbendom i pomislim kako me ne voli, da mi neko kaže – Ma, voli te, samo se pravi! Pevaj, pevaj, pevaj!
Pa ako budem toliko pevala, ima postanem pevaljka. I biću srećna kao što ljudi inače misle da su one srećne i presrećne.
Prejela sam se motivacionih poruka, ne mogu da zapevam više ni ispod tuša.
I tako, ako imate bilo koji problem, samo se ulogujte, Fejsbuk će vam ga rešiti očas posla, obaška što ćete ukapirati da niste ni približno mudri kao ostali. Obaška što bi i Mali princ, da ima Fejsbuk nalog, zamrzao onu ružu, garantovano.
Ali, ne klonjavajte duhom.
Stara, dobra vremena su ona u kojima smo se više družili a manje gledali telefone, kad nam je u najvažnijim životnim trenucima bilo važno da su oko nas ljudi koje volimo, koji nas vole, a ne koliko ćemo lajkova dobiti na fotku koju smo postavili na mreže, a zbog koje smo, dok smo fokusirali kadar, taj značajan trenutak propustili, kad si nekome mogao da se isplačeš na ramenu a ne u inbox i potapšeš ga po ramenu a ne da mu šalješ emotikone „give mi five“.
I znate kako kažu u onom vicu – da su dva najtraženija čoveka u Srbiji žiranti, tako je isto teško naći dva čoveka sa kojima ćete sesti za kafanski sto, oči u oči, iili otići u pozorište, ili u šetnju, ma bilo gde, koji neće gledati u telefon.
Kad sam ja bila mala, a to, majke mi, nije bilo pre sto godina, ne pamtim vreme bez televizora, frižidera, fiksnog telefona, išli smo u obliku malih karavana na more, na izlete, rođendani su se organizovali u dvorištima a ne u restoranima u kojima odrasli šize zbog dece koja jurcaju okolo i prave rusvaj, mi nismo bili tvoja, moja deca, bili smo naša deca, ma više smo se družili, svakog dana smo ili išli kod nekoga ili je neko dolazio, popodne se ispijala kafa u dvorištu i svakome ko prođe pored kapije mahalo se da svrati.
U ime tih starih, dobrih vremena, jedna retro priča, a uz priču zamislite brkove od pivske pene iznad usta jedne male devojčice koje joj je tata prstom pravio:
Davnih godina, bračni par, najbolji prijatelji mojih roditelja, rešili su da odu da žive u jednoj od Amerika, da se isele. Da bi otišli, morali su da se razduže prema državi, da isplate sve svoje kredite što oni nikako nisu mogli odjednom. Niko od njegovih šestoro sestara i braće, ni njene četiri sestre, nije prihvatio da preuzme plaćanje tih kredita a da im oni šalju novac. Pa vole ih, naravno, i veruju im, naravno, ali ko zna kad oni tamo odu… Obavezu na sebe su preuzeli moji roditelji, takođe puni kredita, bile su to one zlatne šezdesete, godine kad su se svi kućili na kredite. Kada su stigli u Ameriku, prilikom prvog javljanja, rekli su da su čim su stigli morali da prodaju svoje venčane burme kako bi mogli da prežive par dana. Ako pretpostavljate da nisu mom ocu slali novac, varate se, za par meseci novac je počeo uredno da stiže, a na par godina oni su se viđali i to su bila prava slavlja.
Tokom jednog od njihovih boravaka u Srbiji, kad su se najavili da će doći kod nas, moj otac je napravio roštilj, izneo flašu viskija na sto, seo spreman da razgovor traje dan-noć. Ovaj ga belo pogledao i pitao – Šta ti je bre ovo? Kakav roštilj, daj mi sir, kajmak, čvarke, ja to tamo nemam, ’ebo te viski, pijem to tamo svaki dan, napravite mi gibanicu i dajte ovamo pivo!
Isto tako davnih godina, moj otac je naleto na autoputu na jednog Nemca kome se pokvario auto. Došlepao ga je do naše kuće, pozvao majstora, platio majstora i naredna tri dana smo svi gostili tog Nemca, na kom jeziku ni danas mi nije jasno, ali opet sve uz kajmak, sir, čvarke, kavurmu i pivo, uz to se valjda odmah svi razumeju i sporazumeju.
Vremena su se promenila, tako to ide s vremenima, danas nas uče da nikome ne treba verovati, da svako ima svoju brigu, prosto ne možemo izmeriti čija je veća, da kad nam neko zazvoni na vrata, prvo pogledamo kroz špijunku, pa odškrinuta vrata, pa da ga legitimišemo, pitamo jel poveo dva svedoka, ma znate kako su prošli jarići koji su poverovali da im mama koza kuca na vrata a ono bio zli vuk!
U ova nova, moderna vremena, uz sve sprave koje imamo da se što pre dogovorimo, dogovori traju danima, ponekad i mesecima, nema se vremena, bokte! U ona stara, dobra vremena, vremena se imalo na pretek, onda smo živeli, danas trčimo za životom. Onda smo se družili, danas se lajkujemo.
E, u ta stara dobra vremena, a ja čvrsto verujem da toga ima i danas, samo što ja ne vidim, ko zna gde se dešava neka dojavi 🙂 rođaci i komšije su se okupljali kad neko postavlja krov na kući, kad se peče rakija, kad neko odlazi, dolazi, kad se kosi, makar većina ne umela da drži kosu, kad se sadi, žanje, kad se okreće prasence na ražnju, za 1. maj ili onako, kad sina ispraćaju u vojsku, i sigurno znate da sve te situacije nisu mogle da se zamisle bez piva. Gajbi piva koje se hlade u potoku, ili su ih spuštali u bunare. Ritualno bi se obrisao znoj sa čela, evo vidim slike, a onda se ritualno i otvaralo pivo – pomoću upaljača, flaša o flašu, tako što bi čep stavili na ivicu bureta, bunara, a onda udarili šakom odozgo, zubima, sve je to ritualni deo ispijanja piva, uz obavezno – Živeli, brate!
Možete li uopšte da zamislite bilo koju scenu uz koju ne paše flaša piva ili scenu koju bi pivo upropastilo, recimo – čovek koji leži ispod automobila, pa kad pruži ruku pojma nemaš da li će uhvatiti pivo ili cvikcangle, kad se gleda fudbalska utakmica, popunjava tiket, uz reku, dok čekaš da trzne, uz ćevape, jagnjetinu, prasetinu…
U čast tih starih, dobrih vremena, Apatinska pivara je pravo pred nas lansirala retro bombicu, kao omaž starim, dobrim vremenima, kad smo se kucali stvarno a ne virtuelno, kad si tačno znao koliko ti vremena preostaje da naručiš i popiješ još jedno pivo pre nego što počnu u 23 sata da pale i gase svetla, kad smo bili otvoreni, kad su nam kapije i vrata bili otvoreni, kad se govorilo svrati, a ne javi se.
E, da, nije da sam odmah ukapirala, godine su mi bile potrebne da shvatim – ako je vino pivo piće bogova, pivo je definitivno piće muškaraca, uz koje ide i specijalan rečnik, čim počnu da ga piju muškarci se jedni drugima obraćaju sa – care, kralju, brate, legendo, majstore – sve vreme jedan drugog udarajući po ramenu.
Ovo je sponzorisan post od strane Apatinske pivare, muškarci znaju zašto, a post je da ženama bude jasnije 🙂 Ma šalim se, ukapirale su žene odavno tu ljubav pema pivu, ovo je da nam svima bude jasnije da nije isto i da nikada neće biti isto dok ne sedneš sa nekim oči u oči.
Za ona dobra, stara vremena – živeli!
Ja, bre, kad budem umirala, oni ima da me preseku – rekla jedna baba koju su stalno presecali, nikad mira nije imala od porodice, te da jede, te da pije lekove, te da je nešto podsete…
Jutros naiđoh na jedan lep status na Fejsbuku, ali pošto je ujutru kod nas opšta pometnja oko kupatila, međusobno se čudimo jedni drugima što moramo čim ustanemo baš u kupatilo umesto da sedimo na terasi i slušamo gugutke, oko ključeva, cipela koje se slažu ili ne slažu, kafe koja kipi, hoćeš mleko, nečeš mleko, Cezara koji maše repom kao ventilatorom ne bi li me naterao da tu istu kafu sipam u grlo i ne odugovlačim, oni me presekoše i ja izgubih taj status a sad ga naći šanse nema.
Elem, u tom statusu je pisalo kako su američke studente pitali šta očekuju od roditelja i oni su uglavnom odgovarali da očekuju podršku, razgovor, da ih ušuškaju pred spavanje, razumevanje, mnogo tih lepih stvari za koje obično roditelji nemaju vremena i, između ostalog da im ostavljaju poruke ljubavi.
Debelo se zamislih nad ovim statusom, dok me ne presekoše, jelte. Ja vam nisam ni psiholog, ni lajf kouč, obična sam žena sa pređenih hiljade i hiljade kilometara kojekude i provedenih sati i sati i sati razgovora sa raznoraznim ljudima u raznoraznim situacijama. Među tim ljudima mnogo je onih koji su za svoje životne krahove, loše izbore, nesrećne kompromise, nesnalaženja i forsiranja da je nešto ljubav što uopšte nije, direktno ili indirektno krivili svoje roditelje.
Znam, pomislićete – ma daj, odrastao čovek, svestan je tih nekih rupa koje ima, ali zar ne može da se izbori sa tim, pomislila sam i ja, mnogo puta, ali… Ljudska psiha je čudo nad čudima, skriva mnogo toga čega nismo svesni a kopanja po tome se plaše više nego da ih zadese sve moguće prirodne i neprirodne katastrofe zajedno.
Ono u šta čvrsto verujem je da je porodica – temelj! Iz tog temelja koji su nam postavili, ne ekonomskog, to je samo udobnost, već emotivnog i moralnog, gradimo sebe, pravimo izbore, gradimo svoje porodice, podižemo decu u ljude. Ako je to polje, tokom odrastanja, prepuno rupa i jaruga, možeš da završiš deset fakulteta, budeš obrazovan da ti se svi dive, imaš para, kamione, avione, ali te rupe niko više nikada ne uspe da popuni, eventualno čovek može da nauči da živi sa tim, ako ima dovoljno snage. I uz tuđu, stručnu pomoć. Ali, dovoljna je sitnica da pokrene lavinu sećanja na te nedostatke i da sve mora ponovo…
Nema čoveka kome nije potrebno da zna da je voljen. Ljubav, čak ni roditeljska se nikada ne podrazumeva, o onim drugim ljubavima da ne govorim, većina živi kao da se podrazumeva – ja tebe volim, ti mene voliš, šta sad tu ima da se akamo i podsećamo jedno drugo na to, važno je da smo supu podgrejali a ovo između nas će samo.
Nego, vezano za onaj status – ne sećam se da sam ikada ćerki rekla da je volim. Ne umem. Čak ovog trenutka ne mogu da zamislim situaciju u kojoj bih joj rekla da je volim, ono – ček da ti nešto kažem, ček da te podsetim, nemoj da zaboraviš…
Ne sećam se ni da je meni neko govorio – volim te, volim te, aj’ sad mirno spavaj.
Ljubav se pokazuje na mali milion načina, čak i kad smo ljuti i besni jer šta imamo da budemo ljuti na nekoga koga ne volimo.
I kako rekoh, nikada ćerki nisam rekla da je volim, ali sam joj milion puta napisala, mislim ako je do tih poruka, pisala sam ih, pišem ih i danas. Kad god se u toku noći setim da sam nešto zaboravila da joj kažem, mogu da pošaljem poruku jelte, ali bih je secnula iz sna, napisala sam to na papiru, ostavila tamo gde mora da vidi i potpisala sa – Voli te majka.
Ručak ti je u frižideru. Voli te majka.
Evo su ti ključevi. Ako me još jednom budeš pitala gde su, razbiću ti nos. Voli te majka.
Godinama sam uz te poruke crtala ovo „Babu Glišu“, baš ovako, sa srcem, uz to da je volim.
Na to sam danas htela da vas podsetim, zahvaljujući onom statusu, da to što smo roditelji, što smo im, glupog li izraza, „podarili život“ kao da su ga tražili od nas, nikako ne podrazumeva da ih volimo tako što im kupujemo, hranimo ih, gledamo kako rastu a zaboravljamo mesecima da razgovaramo sa njima, da budemo slepi za vidljive promene na njihovim licima jer žurimo ko zna gde, jer nam je sve važnije da sačuvamo od te najčistije ljubavi koja postoji. Mislim, možemo izgubiti posao, prijatelje, novac, položaj, a deca, pa na kraju dana budemo tako umorni…
Podsećajte ih da ih volite, pohvalite ih čak i kad pogreše, trudili su se, jer ako posumnjaju u to da ih vi volite, nikada neće verovati, kasnije u životu, da ih voli neko drugi i stalno će tragati za ljubavlju ne prepoznavajući je čak ni kad je tako očigledna, ona rupu koju roditelji naprave niko nikad ne popuni.
“Ima velike sirotinje među našom decom, kojoj, sem para, roditelji ništa nisu mogli dati.” – Duško Radović
– Pričaj kako si me rodila.
– Rodila sam te kao da sam sanjala.
– Koga najviše voliš?
– Tebe najviše volim.
– A zašto?
– Zato… ne znam zašto. Zato što si rasla ispod mog srca.
– Hoćeš li uvek da me voliš?
– Uvek.
– A da li me voliš i kad si ljuta na mene?
– I onda te volim. Nikada ne mogu biti tako ljuta da te ne volim ili da te manje volim. Volim te uvek isto.
Ovako počinje ona moja knjiga.
Ne znam šta bih drugo mogla da kažem o toj ljubavi. Rasla je ispod mog srca, kad se rodila, to je bilo iz moje utrobe i mog srca. Umnožila sam se, ona je moja krv, moje meso. Kad nju boli, mene boli dva puta više. Da treba da dam ruku, oko, srce, razum, dala bih.
Nikada nisam pomislila da sam je rodila da bi ispunjavala moje neispunjene i nedosanjane snove. Još nije ni govorila ni hodala kad sam sebi obećala da ću joj ponuditi sve što mogu kako bi mogla da pronađe sebe. Nikada nisam ni pomislila da joj kažem – to mi je hvala što nisam spavala, što sam trčala, vodila te na časove klavira, baleta, ni o tome ne znam šta bih rekla, o toj zahvalnosti koju neke majke očekuju od svoje dece, o tome da očekuju da im deca jednog dana, na neki, koji god način vrate ili kažu hvala. Moja pamet ne dopire do odgovora – kako to neko može da očekuje.
Odluke moje ćerke koju će školu upisati, čega će se odreći (bilo mi je tako žao klavira), koji će poziv izabrati, uvek su bile samo njene. Nikada nijednu ružnu reč nisam rekla ni za jednu njenu simpatiju, ni za jednog dečka. Nisam ih ni imala, ne tražim im mane, nisam od onih majki koje misle da se za njenu princezu nije rodio niko dovoljno dobar i lep. Ko sam ja da pomutim zaljubljeni sjaj u očima moje ćerke? Ni kad se sama žalila, nikada nisam rekla – đubre, kako se usuđuje, ko je on… To ti je život, ćerko, hajde da vidimo kako je do toga došlo…
Reagovala bih kao lavica samo u slučaju da moja ćerka bude ugrožena, zlostavljana…
Jednom davno, moja majka je meni rekla – Ja sam jedina na ovom svetu koja bi sutra, da ubiješ čoveka, rekla – nije to uradila ona, to sam uradila ja.
To možda objašnjava tu ljubav na relaciji majka – dete.
Možda moja majka nije bila u pravu, možda ja nisam u pravu, jer postoje i druge, potpuno suprotne priče.
Pre nešto više od osam godina, kad sam upoznala svog muža, rekao mi je da se njegovi roditelji nikada neće pomiriti sa tim da se oženio ženom koja je starija od njega. Nisam mu verovala. Nikada? Čekaj, nikada ne postoji! Ljutiće se, prigovaraće, ali to je tvoj život. Jesi li spremna? – pitao je. Spremna, odgovorila sam, udajem se za tebe, ne za njih, uostalom vreme…
Vreme nije učinilo ništa. Nekada vreme nije tako moćno.
U tih osam godina se nisam javljala na telefon ako bih videla broj njegovih roditelja. U tih osam godina, istrpeo je svašta, svakakve priče o meni koje su saznali iz pouzdanih izvora, pretnje, dobijala sam poruke da dobro pazim, imam dete, neko će za pedeset eura svašta da uradi, o bejzbol palicama… On je dobijao savete da se leči.
Doneli su odluku da niko iz porodice i familije neće kontaktirati sa njim, ko zna šta su im govorili, i osam godina mu se niko nije javio – stric, babe, strine, kumovi, porodični prijatelji. Niko, sem tetke koju smatraju izrodom i brata koji je i sam pre dve godine prestao da dolazi i održava kontakt.
Za to vreme, moj muž i ja smo pokušavali da rešimo zločin koji je učinio, da razumemo kako je postao najveći zločinac na svetu. Mora da jeste, jer čovek ubije čoveka pa ga roditelji posećuju u zatvoru, čovek siluje dete pa ga roditelji posećuju u zatvoru, čovek svašta uradi, ali roditelji, kolko god bili ljuti i razočarani i dalje ga vole. Pričaju mu da su ljuti, ali ga vole. Mog muža otac osam godina nije pozvao da mu čestita rođendan.
Pre četiri godine, iznenada, mom mužu je umrla majka. Pre toga, nisu se ni čuli godinu i po dana. Jer da bi se čuli, postojao je uslov – da mene nema.
Četiri godine, moj muž živi sa strašnom grižom savesti da možda nije uradio sve kako bi joj objasnio da ima prava na svoj život. A jeste, samo, kako da objasniš nešto nekome ko ne želi da mu bude objašnjeno. Na svako njegovo – ja sam srećan, odgovarala je – nije na ovom svetu najvažnije da ti budeš srećan, važnije je da ti roditelji budu srećni, tebi mi treba da budemo najvažniji. Svi te osuđuju, govorila mu je. Videle smo se samo jednom, nije imala neke zamerke, ali je i dalje mrzela predrasudu vezanu za moje godine.
Pre tri i po meseca umro mu je otac. Dve poslednje godine života, ležao je u bolnici, sa karcinomom koji je imao godinama, sa moždanim udarom. Moj muž ga je posećivao, a onda je jednog dana došao i rekao da ne može više da ide kod njega, da ne može da podnese poniženje kojem ga izlaže i kad su sami i kad je tu još neko. Da jednostavno ne može.
Osam godina, njegov brat nije rekao roditeljima nijednu reč kako bi, bar malo, uticao na njih da ne odbacuju sina. To je njihova stvar, govorio je. Dve godine, kad god bi ga moj muž pitao kako je otac, odgovarao je da je super. Osam godina je lagao mog muža. O svemu.
Juče su njih dvojica, sedeći svako na drugom uglu sudnice, ne gledajući se, imali ostavinsku raspravu. Tri meseca od očeve smrti, brat ga je lagao da ne zna da li je otac ostavio testament ili bilo šta drugo, moj muž je četiri dana pred odlazak na sud saznao da je otac ostavo Ugovor o doživotnom izdržavanju i tim ugovorom sve bratu. Sudija je pročitao četrnaest stavki iz ugovora od kojih su osam – nekretnine.
Moj muž je kažnjen poslednji, završni put.
Ali to i nije tako strašno.
Najstrašnije od svega je da je taj ugovor potpisan na dan rođendana mog muža. Da mu tata jednom u ovih osam godina čestita rođendan.
Još strašnije je da više nema ni brata. Da će između njih dvojice zauvek stajati laži, mnogo laži o kojima ne mogu da pišem.
Jer tačno kada je potpisan taj ugovor, brat je prestao da dolazi. Jer ga je lagao godinama, posebno zadnja tri meseca. Jer brat neće da komunicira sa mojim mužem jer bi ga ovaj svaki put pitao – Čoveče, kako si mogao toga da se prihvatiš?
Otac mog muža je otišao, ali je prethodno zasejao zlo seme. Između dva rođena brata. Rasla u istoj materici, istoj kući, istoj sobi… Oduzeo je mom mužu sve. Zbog mene.
Ne mogu da se otrgnem osećaju da sam za sve ja kriva. Da me nema, da me nije bilo, sve bi bilo drugačije.
Juče je preko puta mene sedelo jedno potpuno emotivno razoreno biće, ponavljajući – na moj rođendan, na moj rođendan…
Ja sam kroz potok suza ponavljala – da li je sve ovo vredelo, da li je sve ovo vredelo…
Da li sam ja bila vredna toga da te poreknu kao svoju krv, svoje meso, svoju prvu radost…
Jer sve ove godine, koliko god ljubavi bilo između nas, ja znam koliko mu je nedostajala porodica koja ga nije htela. Jer ja nisam dovoljna. To nedostajanje je tako normalno.
Moj muž će do kraja svog života živeti sa tim nedostajanjem. Poreknut. Ranjen.
Ja ću se pitati šta bi moja ćerka trebalo da uradi da mogu da je amputiram iz svog srca. Koga bi to mogla da voli a da ja prestanem zbog toga da je volim.
I neću naći odgovor.
Nemojte nikada nešto slično da uradite svojoj deci. Mora da je strašno. Ne znam koliko je strašno, samo znam da jeste. Ne znam koliki je emotivni užas koji razara mog muža.
Panta rei?
Ma hajde!
Ne teče sve, nekad se nešto i zamrzne.
Par puta sam pisala o svom mužu, prosvetaru, jelte, to su oni što rade u školama, koji treba da obrazuju decu, koje botovi vlasti sadašnje nazivaju bagrom koja nije zaslužila da im vaspitava decu.
Da razjasnimo odmah, za one koji su pobrkali lončiće, decu vaspitavaju roditelji, od kako se rode. Prosvetari ih obrazuju.
Da se razumemo da u prosveti, kao i u svim drugim sektorima, felama, zajednicama, ima i ovakvih i onakvih. I onih koji vole svoj posao i kojima je to jedini posao a i onih koje boli uvo za taj posao jer im on samo služi da nabiju staž i imaju zdravstvenu zaštitu.
Da se razumemo i da je prosveta politizovana do krajnjih granica, što nikako nije smelo da se desi.
Nego, moj muž… Nije što je moj, ali on vam je jedan od onih koji vole svoj posao. Da ponovim, on je od onih koji mole decu da uče, čiji broj telefona imaju sva deca i njihovi roditelji koji ga zovu, zorom, noću, kad god imaju problem i kad su slobodni. Koga roditelji moraju da pozovu i jave da dete neće doći u školu jer je bolesno, ili iz bilo kog drugog razloga, naučio ih, jer ako ne pozovu oni, zove on da pita zašto dete nije bilo u školi. On je onaj koji kad dođe s posla satima raspreda sa kolegama kako da pomognu nekom detetu koje ima problem sa učenjem, u porodici, sa društvom…
Moj muž je prosvetar sa velikim P. I nekoliko njegovih kolega. I neki ljudi koje poznajem.
Moj muž i njegova škola ne učestvuju u ovom štrajku. Prate. Pratim.
Moj muž i ja delimo problem egzistencije sa hiljade ljudi u ovoj zemlji bez obzira gde i šta rade.
Moj muž i ja smo žrtve teških Vučićevih reformi. Kao i hiljade.
Moj muž će, „ako Vlada Srbije isplati ono što prosvetari traže, biti direktno kriv jer onda više nema aranžmana sa Međunarodnim monetarnim fondom.”
I moj muž, pored svih problema koje ima kao prosvetar, čovek koji živi u Srbiji, sad mora da razmišlja kako to izgleda kad Vučić ujutru ustane, obuje cipele i krene da voli i spasava Srbiju.
I tako jutros sedimo, pijemo kafu, gledamo kako pupi drveće a mi venemo, i razgovaramo o tim Vučićevim cipelama.
Iskreno, meni se jebe kako je Vučiću u njegovim cipelama jer je hteo da precrkne da ih obuje. Sad neka ih nosi, neka igra u kolu u koje se uhvatio, uopšte neću da zamišljam kako mu je, da l’ se zadihao, koliko krugova još treba da obrne, ko je u tom kolu kolovođa a ko kec koji vrti maramčetom – za bo le me! To mu je posao. Tražio si – igraj! Samo nemoj mnogo da mi dižeš prašinu.
Apel blogerke:
Druže Vučiću, aj’ Vi pokušajte da se stavite u cipele mog muža. I da obrnete jedan mesec. Samo jedan.
Svakog meseca, moj muž primi dva puta oko 20.000 dinara. Gore, dole hiljadu dinara, ne možemo baš da provalimo koliko mu banka i za šta uzima. Pitasmo, pitasmo i odustadosmo pošto u bankama govore nerazumljivim jezikom.
Elem, svakog meseca mi platimo:
Infostan – 9.700 dinara
Struju – 2.800 dinara
Održavanje – 610 dinara
Kablovsku i internet – 2.990 dinara
Fiksni telefon, prosečno – 2.000 dinara
Dva mobilna telefona – 3.000 dinara
Kredit – 13.000
Ukupno – 34.100.
Od onih četrdesetak hiljada, ostane nam oko 6.000 da jedemo, pijemo, peremo se i oblačimo, kulturno se uzdižemo, pozivamo humanitarne brojeve, udelimo nekom prosjaku, ponašamo se normalno dok čekamo 2016. godinu, Bolji život, šta god da čekamo, ko bi više pohvatao šta se čeka u ovoj zemlji.
Iskreno, ni ovih 6.000 ne ostane, ode na neki ček ili na kamate za kreditne kartice.
Mi živimo na kreditne kartice, veresiju kod boga, i pojma nemamo koliko ćemo još izdržati.
Dakle, druže Vučiću, možete li Vi da se zamislite u mađioničarskim cipelama mog muža? Za svoje neću da pitam, vrat biste skršili, em imaju štikle, em na njima svaki dan moram da postavim doručak, ručak, večeru i lepo raspoloženje da bismo nekako preživeli i ostali normalni.
U tim istim cipelama sam pre neki dan otvorila opomenu pred sečenje struje zbog duga od 5.400.
Kad ćete vi tamo, kojima nije lako dok mi ladimo jaja, da napunite taj budžet i svoje guzice, da se izujemo konačno?
I da svako obuje svoje cipele.
Nove, ako je ikako moguće.
Nota bene: Moj muž ima dve diplome iz dve visokoškolske beogradske ustanove.
Jutros osvanu vest da je Aleksandar šapić, bivši sportista, sadašnji političar –
– pretio bolničarki u Tiršovoj
– pravio haos u Tiršovoj
– hteo da prebije bolničarku u Tiršovoj
– i tako redom…
Kad otvorite vest, vidite da je njegovo dete imalo fras a da je on „poludeo“ jer je blažena zemlja Srbija zemlja reda i protokola kojoj se jebe u kom je stanju pacijent, red mora da se zna.
Ako vam je dete nekada doživelo fras, znate koja je to panika. Ako ste nekada videli roditelje koji uleću u neki dom zdravlja sa detetom u naručju, „ni živim ni mrtvim“, kako je rekao Šapić, možete da zamislite ludilo u glavi roditelja tog trenutka. Videla sam to nekoliko puta, svaki put su kao meci iz puške izletale i sestre i doktori, preuzimali dete, davali mu terapiju, pa tek onda uzimali anamnezu i odrađivali protokolarne stvari. Ali to je bilo u onoj Staroj Srbiji, još neuređenoj. Nadam se da znate koji pregledi slede posle toga, da mnogo dece par godina nakon frasa primaju terapiju kao da boluju od epilepsije. A nadam se i da možete da zamislite kako se osećaju roditelji svaki sledeći put kad dete dobije temperaturu. To su danonoćna dežurstva prepuna straha.
Ne opravdavam nikako kabadahijsko ponašanje, ali ovo opravdavam, odnosno – ne mislim da je bilo kabadahijsko, bilo je tako normalno. Zato što sam doživela slično i zato što sam isto tako morala da se dernjam, bunim, zahtevam. Elem, ja sam sa ćerkom koja je tada imala 22 godine otišla kod lekara jer je imala 40 temeraturu. Prethodno smo pogledale na sajtu Studentske poliklinike da li radi njen lekar, jer vi možete da se razbolite samo u vreme smene svog izabranog lekara. Radi. Tamo saznamo da radi, ali da dežura u nekoj klinici u Zemunu. A sajt ne održava niko. Da se vratimo kući i pristojno da se ponašamo. Moja ćerka jedva stoji na nogama, zato sam i pošla sa njom. I dignem dževu, naravno. Aj’ da vidim kako neće da je primi nijedan lekar. I prime je, naravo. Krv ne može da se vadi, doktorka ispunila mesečnuj kvotu.
Pretprošle nedelje, moja ćerka kojoj se kašalj, kao posledica gripa nije smirivao, ode kod lekara, otvori joj bolovanje i kaže da dođe u ponedeljak na kontrolu i da joj zaključi bolovanje. U ponedeljak joj kažu – A, pa gužva je, da može da zakaže za sledeći ponedeljak. Kontrolu i zaključivanje bolovanja.
O zakazivanju pregleda, operacija, zračenja, u Srbiji valjda ne treba da vam pričam. Pre ćete dočekati smrt nego ozdravljenje.
I ne bih sve ovo ni pisala da malopre ne pročitah tvit da je ovaj „slučaj Šapić“ podigao svest o tome u kom nam je stanju zdravstvo“. Ma kako da nije! Evo, svi oni koje danas vraćaju, zakazuju im pregled za iks meseci a možda i iks godina kao što zakazuju operacije kuka, jutros su osvešćeni i svesni svojih prava.
Još za vreme onog ministra koji je izbegao svaku odgovornost za urušavanje zdravstva a sam se lečio u Švajcarskoj, pisala sam o tome u kom nam je stanju zdravstvo. Kolabiralo je. Tom ministru, onom Milosavljeviću, sećate se, najvažnije je bilo kojim lakom za nokte će sestre bojiti svoje nokte i da dekretom zabrani davanje izjava i iznošenje informacija u javnost, nego u kom su mu stanju bolnice.
Danas u bolnicama (koje su neka vrsta autonomnih inistitucija kojima direktoruju ne stručnjaci nego politički podobni lekari, a nikada mi neće biti jasno zašto su lekari diretkori kliničkih centara i ostalog, valjda to treba da budu stručnjaci druge vrste a za savetnike i pomoćnike da imaju lekare) ima više nemedicinskog osoblja nego medicinskog, jer svaki direktor vodi računa o ljudima iz svog rodnog sela. Lekari su nam na biroima koji ničemu ne služe.
Pre par godina, u srpske kliinike, bolnice i domove zdravlja, uvedeni su protokoli rada po ugledu na sve to u Evropskoj uniji. Ovo sam rekla najprostije što sam mogla. Kako je Evropska unija uređena, sve radi po protokolu, sve mora da ima crno na belo, Srbija je preuzela model i sad imamo lekare pisare koji se više bave papirima nego pacijentima. Od tih papira, za pacijente uopšte nemaju vremena. I ovo što se desilo Šapiću je posledica toga. Ako mislite da se lekari ne bune, ma bune se, i te kako, samo ih niko ne sluša. Jer se niko zdravstvom ni ne bavi. Kod nas su ministri zdravlja isto kao i predsednik, ceremonijalne funkcije, tek tu i tamo da daju neku izjavu, slikaju se ako stigne neka donacija i to je to.
Nije lako nama, nije lako ni lekarima, samo što postoje situacije kao ova u kojoj se našao Šapić kad ću ja mrtva hladna da arlauknem – ma jebo te protokol, izlazi napolje i pregledaj mi dete!
Hoće li slučaj Šapić nešto da promeni? Neće. Ovo će ostati samo tabloidna vest kako je jedan bahati političar pretio tamo nekoj koja poštuje pravila službe.
Ništa se neće desiti. Jer smo mi ovce preumorne od višegodišnjeg šišanja i jer mislimo da ćemo silne promene u ovoj zemlji napraviti tvitujući. I potpisujući neke onlajn peticije. Ovako podignute svesti.
Ako vam neko nije skoro ležao u bolnici, pojma nemate u kom su stanju te bolnice. Nedavno sam ušla u apartman, čuj, apartman Gradske bolnice na Zvezdari. Ima klimu i televizor. I uputstvo na zidu kad se u nekoj tamo prostoriji možete pomoliti bogu. Krevet, posteljina, da te bog mili sačuva, cijanotični. Nahtkasna pored kreveta se raslojila kao da je ležala u vodi mesecima. Ljudi leže u tim sobama, leče ih lekari i neguju sestre na čijim uniformama iz donacije piše, recimo – Schwester Müller, ovo sam videla u KC Kragujevac. Pa ako niste zadovoljni, sutra se žalite na Schwester Müller.
Ako ste mislili da nas u našim bolnicama leče lekari stručnjaci, kao što mislim ja, donekle ste u pravu, sa čim rade i u kakvim uslovima rade, odlični su. Samo, imamo jedan malecki problem, kako ova zemlja a sa njom i sve što pripada zdravstvu para nema, sem za prezentacije, službene automobile i slične stvari, nema ni za usavršavanje naših lekara. Oni ne idu na seminare, na savetovanja, na edukacije, kao što idu lekari u svetu, ne prate svetska dostignuća u medicini, tu i tamo imaju neki seminar u zemlji na koje odlaze samo da bi prikupili one famozne bodove.
Nedavno sam bila na VMA da jednom prijatelju učinim uslugu. Unutra kao na autobuskoj stanici, ljudi iz cele Srbije, sa papirima, koferima, sendvičima, na kolicima… Svi šalteri zatovreni. Pauza, bokte. Dok su se vratile sa pauze, nismo se mogli prebrojati. Kao da je previše teško da nekoliko njih ode na pauzu, ostali da rade, pa onda oni da idu na pauzu. Jer, mi smo stoka. Nisu oni tamo da bi nama pomogli nego da otaljaju svoje radno vreme tokom kojeg imaju pravo na pauzu. Sa koje se, usput budi rečeno, u vreme kad je pauza bila gotova, vratila samo jedna službenica. A čekajući onako besna, prošetam okolo i zaustavim se ispred “šalter” prodavnice. Svaka stvar, a uglavnom se radi o malo skupljim stvarima, bajaderama, recimo, to je ono što se kupuje lekarima i sestrama, skuplja 100% nego u drugim prodavnicama. Jer zakon ovde valjda dozvoljava taj pljačkaški odnos prema maržama i narodu koji je tamo samo stoka.
Sve što nam se dešava, dešava se jer ćutimo, jer smo tako mali i uplašeni, jer smo dozvolili da nam neuki ljudi vode institucije i državu, jer kao poslušne ovce aminujemo svako njihovo – Evropa traži. Kako Evropa može da traži nešto za šta uslovi ne postoje, meni nije baš najjasnije.
U ovoj zemlji vam je sve kao kad hoćete da vidite odakle smrdi riba i krenete od repa. A zna se da smrdi od glave.
I kad se potpuno budemo raspali, neko od reportera će nahvatati najveću budaletinu na ulici koja će da izjavi – pa znate šta već izjavljuju, podržavaju nešto i nekoga a nemaju pojma ni šta ni koga. Ali to opet vidi više ljudi nego bilo koji tvit.
Ovaj post nije osuda lekara. Oni su marionete kao i svi mi.
Ovo je osuda nas.
A Šapić neće biti čak ni čudo za tri dana.
Sutra će već nešto novo biti na redu.
Verujte mi, ovaj narod više interesuje da li je Šaban kresnuo “nešto što se zove Cuca”, nego sve ostalo.
I tako nam i treba.
Ministar zdravlja ove zemlje se zove Zlatibor Lončar. Video neko tog čoveka skoro? Čuo neku njegovu izjavu?
Iza svakog uspešnog muškarca stoji žena koja mu je obezbedila uslove da bude uspešan. Ovo nisam izmislila ja.
Iza svake uspešne žene stoji ona sama koja je preskočila sve noge koje su joj podmetali, sve prepreke koje su joj postavljali, izborila se sa svakom uvredom koju su joj uputili a koja počinje sa – Ti si žensko, tvoje je da…znaš, ne znaš, ćutiš, trpiš, skloniš se, obezbediš…
Umorila sam se od tužnih tekstova koji ovih dana preplavljuju Internet a, pretpostavljam, i štampane medije, punih saveta kako da 8. marta budemo lepe, šta da očekujemo, a njima čime da nas obraduju s namerom oboriti nas s nogu direktno na leđa.
Ovaj Osmi mart je bio tužan i pretužan, ako uzmem u obzir da su svi proizvođači svega i svačega, sve moguće kompanije i političke partije, ovaj praznik čestitali damama iz čega se da zaključiti da je ovo praznik dama, a ne žena, pošto nisu sve žene dame.
Ako uzmem u obzir da vrlo često čitamo sve i svašta o prvoj dami estrade, prvoj dami folka, prvoj dami srpskog nečega, uglavnom uz imena za koje reč dama ne možete nikako da vežete, ovo ispada još tužnije. A ako uzmemo u obzir da se ovaj praznik izrodio iz protesta žena – radnica, žuljevitih ruku, obespravljenih, i da je taj prvi protest ugušen bukvalno u krvi, onda ne znam šta da kažem, radi se o elementarnom nepoznavanju činjenica.
Ne znam kojim jednostavnim rečima da objasnim da je Osmi mart praznik žena, koje su ljudi isto kao muškarci, pa samim tim su jednog trenutka digle glas i tražile ista prava kao muškarci, u kući, u fabrikama, na ulicu, u kafanama, politici, rukovodećim mestima, u novčaniku.
S obzirom da imam dovoljno godina da sam se prilično čuda nagledala, da živim u svetu i vremenu gde čudima nikad kraja, jer kad god neko povuče pravi okidač desi se neko čudo za koje sam mislila – ma šanse nema, s obzirom da sam pažljivi slušalac i da sam se naslušala svakakvih priča, pred ovaj Osmi mart mi je palo na pamet da sprovedem malu anketu o tome kako se mi provodimo u današnje vreme, šta se promenilo u odnosu na vreme naših baba i majki.
Kako nisam stručno lice, a ni ne težim tome, moja anketa je imala oblik kafenisanja, dakle, ja sam zamislila da pijemo kafu i ja postavljam raznorazna pitanja na koje moje polno-rodne drugarice daju odgovore. Dobila sam zamerke da kod nekih pitanja nema neutralnih odgovora, da anketa nije stručna, da je trebalo da angažujem neku psihološkinju koja bi mi napravila trik pitanja, da će učesnice u anketi lagati jer je neko dokazao da u anketama ljudi daju odgovore koji se od njih očekuju i slično. Da je bilo tako ova anketa ne bi bila to što jeste, usput, od dve psihološkinje sam dobila čestitke da je anketa životna.
Oblikujući pitanja, imala sam svašta na umu, muške uvrede, ženske uvrede, one priče koje žene jedna drugoj govore iza leđa – niša joj to ne vredi jer… pa zamislite, a pre svega sam imala na umu to koliko žene kriju da ih neko ponižava ili vređa, kao da je to njihova sramota. Imala sam na umu sve one komentare – džaba joj što je uspešna kad se još nije udala, nema dece, tuđe prezime…
Živimo u svetu u kome su žene još uvek manje plaćene od muškaraca na istim poslovima, svetu u kome ženama određuju identitet prema prezimenu koje nosi ili tituli supruga, svetu u kome se ženama sugeriše da moraju uvek da biraju, zemlji u kojoj žene moraju da potpisuju blanko otkaze kada se zaposle, zlu ne trebalo poslodavcu kad ostanu u drugom stanju, svetu koji ženama sugeriše da su samo roba koja treba da bude što bolje upakovana kako bi bila poželjna muškarcima, jer ako nas mušakrci ne žele, džaba nam postojanje.
Evo rezultata: u anketi je učestvovalo 560 žena, najviše ih je između 30 i 40 godina – 208, između 20 i 30 – 125, između 40 i 50 – 116, ostale imaju preko 50 godina.
Ovo su tri ključna rezultata a odnose se na to kako nas, vaspitavajući nas, smeštaju „tamo gde nam je mesto“. Kako god se ponašale kasnije, kad odrastemo, imaćemo manju ili veću grižu savesti, ili dilemu, da li smo postupile pravilno, da li je trebalo da ćutimo, otrpimo, da li će nam se izrečeno svetiti, zašto o svemu treba da imamo mišljenje. Pogledajte rezultate na prvo pitanje, razlika je neznatna – postoje dva sveta, jedan je naš, jedan njihov, od igračaka pa na dalje.
Što se životnih zadataka tiče, volela bih da znam kako to da većini nisu sugerisali – tvoje je da kuvaš, pereš, peglaš, ali su ih istovremeno vaspitavali da postoje stvari koje nisu za njih jer su žene. Čak i da stvarno većina žena nije trpela ovaj pritisak tokom vaspitanja, to je samo zato što se neke stvari podrazumevaju. Tužno, ali istinito. Što se tiče ovoga da većini niko nije sugerisao da sve treba da joj bude preče od nje same, daću vam jedan opet tužan primer. Kad god se žena požali – jao, svidele su mi se cipele, nemam para; ove godine ne mogu na odmor, idu deca; pet godina nosim isti kaput… odgovaraju joj – Ćuti, važno da su ti deca živa i zdrava. Ona sedne, zamisli se, dođe do zaključka – ma ‘ebo cipele, odmor, kaput, važno da su mi oni živi i zdravi. Kako sam ovog trenutka na vrlo klizavom terenu na kome postoji opasnost da me vrlo pogrešno shvatite – majka sam, jeste mi dete na prvom mestu, ali mi se digne kosa na glavi kad god mi ovo neko nabije na nos jer podrazumeva da stalno mislim crno, da nemam želje i da prestanem da budem žena sa najnormalnijim željama na svetu, da budem samo mama. Ne pada mi na pamet da želju za novim cipelama upoređujem sa zdravljem svog deteta i da se odričem najobičnijih stvari jer život može da me zezne kad se najmanje nadam. Nikada, ali nikada nisam čula da su nekom muškarcu koji se žali na šefa, automobil, omiljeni klub, poslovanje firme, rekli – Ćuti tamo, važno je da su ti deca živa i zdrava!
Manje je žena koje nikada, ni u jednom okruženju nisu doživele verbalno poniženje. Sklona sam tome da mislim da je to zato što ta poniženja ne registruju, recimo – pozovete da prijavite da nemate Internet, ili zovete majstora jer vam je pukla cev u kupatilu, ili se pokvario televizor, većina onih sa druge strane će vas pitati da li vam je muž kod kuće pa da on, srpskim, razgovetnim jezikom objasni o čemu se radi, vi ste žensko, ne razumete se. To je samo jedan od primera.
Da li je potreban komentar? Ne smeju da pitaju nijednu. Isto kao što ne pitaju muškarce jer se podrazumeva da ćete sutra vi biti te koje će ići na bolovanja, od trudničkog, preko porodiljskog do onih dok vam dete ne stekne imunitet. A i muškarci mogu ići na bolovanja vezana za decu, sva sem na trudničko.
Čvrsto verujem da je manje onih muškaraca koji nikada nisu udarili ženu i kojima ni na pamet to nije palo. Ali pogledajte odgovore na pitanje ispod – većina je optužena da je sama kriva za konflikt ili svađu, razloga je puno – nerazumna si, tvrdoglava si, nisi umela da ćutiš. Zlostavljanje ima mnogo oblika a ovo je jedan od psiholoških oblika. Mislite o tome.
Sve žene koje su na ova dva pitanja odgovorile sa da, žive sa muškarcima koji im ne veruju i koji pokušavaju da kontrolišu njihovo ponašanje. Recimo – Šta ćeš ti sa njom, ona je neudata, ko zna sa kim se viđa, ko zna na šta može da te navuče…
Što se ostalih rezultata tiče, većina žena 77% deli kućne poslove sa muškarcima sa kojima živi. Većina nije trpela pritisak da čuvaju svoju nevinost do udaje, čak 73 odsto, kao ni koji je dozvoljen broj seksualnih partnera pre braka – 81%. Za mene su ovo fascianantni podaci s obzirom da sam se naslušala priča vezanih za to famozno parče kože zvano „himen“ i da živimo u vreme kad se godišnje uradi oreko 1.600 rekonstrukcija himena (podatak iz 2009 godine). Da ne bude da se radi samo o Srbiji, radi se o čitavom regionu.
Polovina žena koje su učestvovale u anketi nekada su doživele uvrede zbog statusa – razvedena, neudata, baba devojka, dok je 81% doživelo nepristojna dobacivanja.
I najzad, iako ova anketa pokazuje da baš i nije onako kako se čini „na terenu“ ovo je rezultat pitanja – To što sam žena je otežavajuća okolnost?
Na pitanje – Osmi mart je za vas praznik čega? – na koje se opisno odgovaralo, većina žena je odgovorila – praznik gluposti i up0redila ga sa Danom ljubavi, mnogo je odgovora da je to praznik majki, komunistički praznik, čak i dan kada se društvo ruga ženama. Veoma mali broj misli da je ovo praznik žena koje su se usudile da nešto menjaju i bore za svoja prava. Za ove odgovore prvenstveno je krivo društvo koje je ovaj praznik iskarikiralo i pretvorilo u praznik dama, ili kako jedna žena napisa – praznik hladnih ćevapa.
Dale ste puno sugestija na pitanje da li je anketi nešto nedostajalo, uglavnom su se odnosile na to da su traženi negativni odgovori, što, naravno, nije tačno, i da su anketi nedostajali pozitivni primeri. Ova anketa je trebalo svima da nam pokaže koliko je okolina, društvo uznapredovalo kada je stav o ženama (i žene su ljudi) u pitanju, zato je i bila ovako formulisana. Sugestije tipa – ja sam odrasla u divnoj porodici, imam divnog muža, ova anketa je bezveze – pa jeste, samo ukoliko se život one koja je to napisala ne odvija van porodice i muža. Bilo bi divno da svaku od nas društvo poštuje, kompletno društvo. A koliko nas poštuje vidite na najbanalnijem primeru skrinšotovanih stranica sa Googla. Dakle, anketa je trebalo da pokaže kako društvo, okolina, tretira nas žene, a ne svaku od nas pojedinačno, nikako je nije trebalo shvatiti lično.
Na „Nastavite rečenicu – Ja sam žena, ponosim se…“ većina žena je odgovorila „sobom“, skoro podjednako koliko i „što sam supruga i mama“. Umesto komantara kopiram vam jedan odgovor koji objašnjava ovo „supruga i mama“:
Spadam u senzibilne ženstvene žene, ali i jake i ponosne, i sa verovatno svim tipično ili stereotipno ženskim osobinama i sklonostima, ali i sa takozvanim ‘muškim’ osobinama, samo nisam sigurna da se ponosim svojim rodom, time što sam žena; zašto bi bili ponosni samo time što smo žene ili samo time što smo muškarci. Ponosna sam na primer na žene u mojoj porodici, familiji, uglavnom su bolji ljudi, od svojih muževa, braće, sinova; ponosna sam na mnoge žene iz srpske istorije i iz sadašnjosti. Mogla bih da napišem da mislim da su žene bolji ljudi od muškaraca, da su manje zla nanele narodima i čovečanstvu, da su osećajnija i složenija bića, ali bih verovatno bila subjektivna. Da li bih se kao žena trebalo ponositi radjanjem, nisam sigurna; to je žensko rodno biološko preimućstvo da radja drugo biće, koje, po mom mišljenju, ona nije iskoristila da se nametne kao prva, najvažnija karika; društvo je i pored toga, ustrojeno prema muškarcu, tj. patrijarhalno je, pa i dete, primajući očevo prezime, a kćerka udajom muževljevo, pokazuje da, iako žena radja, muškarac „vodi glavnu reč“.
Na pitanje – „Da sam muško“, bile ste vrlo duhovite, ali ako manemo na stranu te duhovite odgovore – „bila bih švaler“, odmorila bih mozak“ većina ne može da se zamisli u muškoj ulozi, ne želi da bude muško, dominantan odgovor je – više bih poštovala žene.
Za kraj, rezultati opet opisnih odgovora na pitanja koja je žena na vas uticala u pozitivnom smislu i da li je neka žena iz javnog života imala pozitivan uticaj na vas, odnosno da li vam je uzor.
Majka, baka, sestra i tetka su najveći uzori, našla se tu i poneka prijateljica i profesorka, ali žene iz porodice dominiraju.
Što se uzora iz javnog života tiče, najviše glasova je dobila Beyonce, prate je Ema Votson i Meril Strip.
Od naših žena, najviše glasova su dobile Biljana Srbljanović, Mirjana Bobić Mojsilović, Isidora Bjelica, Gordana Čomić i Olja Bećković. Sve one su borci, svaka na različitom polju a sva ta polja se prepliću. Za sve ono što rade, potrebno je mnogo energije, mnogo hrabrosti, mnogo vere u svoje stavove.
Na ovom spisku su se našle i dve blogerke, ali ću to ostaviti za jedan drugi tekst.
Sada bi trebalo da napišem zaključak, ali neću, volela bih da čujem vaše komentare na ovu anketu i da zajedno dođemo do zaključka.
Ja nemam problem.
Ti nemaš problem.
Ona nema problem.
Da li ga sve zajedno imamo, šta mislite?
Nekoliko puta sam pominjala da je moja mama umrla od karcinoma. Ne treba da napominjem, pretpostavljam da se svi suočavaju sa sličnim osećanjima, da je to saznanje u trenutku promenilo sve, da sam bila ljuta na nju što se razbolela, na Boga, na svet, na nebo i Sunce. Na život.
Nismo ni uspeli da se snađemo, njena bolest je galoprala, mi smo tražili moguće i nemoguće, stizali su nam lekovi iz Rusije, Amerike, Nemačke, svi kao kratkotrajna nada. U terminalnoj fazi njene bolesti, kad je malo bila sa nama, pa nije bila, jedan naš rođak, zdravstveni radnik, predložio nam je da „nam sredi“ da je smestimo na odeljenje, „da je ne bismo takvu gledali i da bismo je pamtili kakva je bila“.
Bila sam užasnuta. Da li će je tamo presvlačiti, brisati vlažnim maramicama, kupati, okretati, pričati joj, pitala sam ga. Znaš da neće, odgovorio je, bar neće onako kako vi to radite.
Odbila sam u ime porodice, ja to sebi nikada ne bih mogla da oprostim, to da sam je odvela negde da umre, „da je takvu ne bih pamtila“, ne bih mogla sa tim da živim.
Čitavog svog života, moja majka je pričala da je smrt u snu blagoslov i da bi volela da umre u snu, da se užasava pomisli da bi mogla da se razboli tako da sama o sebi ne može da vodi računa. A desilo se baš to, više ništa nije mogla sama, ni da ode do toaleta, ni da se okupa, ni očešlja, ni jede, čak ni neke reči nije mogla pravilno bez pomoći da izgovori jer je imala i metastaze na mozgu.
Najlakše je bilo naučiti kako da pripremiš rastvore koje će sestra kad dođe dodati infuziji, da presvučeš posteljinu a da je ne pomeriš iz kreveta, presvučeš, okupaš, sve ostalo je bilo teško da se ne da opisati. Ta bol, ta tišina u kući, ta neprekidna molitva da se pojavi Čudo…
Kada je umrla, moja mama je dostojanstveno, koliko toga nije bila svesna, otišla na onaj, koji god, svet, čista, okupana, mirišljava, sređenih noktiju, okružena nama koje je najviše volela, koji smo je najviše voleli.
O tom danu napisala sam priču, nalazi se u onoj knjizi za koju me često pitate:
Šta bi, Ti, Bože, meni mogao da kažeš? Nemaš Ti meni šta da kažeš. Ja Tebe imam nešto da pitam i nešto da Te zamolim.
Sećaš li se, Bože, kako sam ležala sklupčana na fotelji pored kreveta u kome je ležala moja majka? Kako sam se trudila da dišem što tiše kako bih čula njeno disanje? Danima nije bila sa mnom. Ali disanje je govorilo da je još tu. Ravnomerno, tiho, kao da su svi problemi rešeni. Sećaš li se kako mi je govorila?
– Sedi ovde, pusti sudove, hoću da te gledam.
Sećaš li se koliko je suza prolila govoreći kako ne može da se pomiri sa tim da me više neće videti? Znas li koliko sam te molila da mi je ne uzmeš? Bolelo me je dok sam je kupala i oblačila. Nije to, Bože, prirodno. Mnogo boli.
Želim da te podsetim na jedan dan.
Nedelja je. Puna proleća i sunca. Ustajem i kao svakog jutra nadam se čudu. Ući ću u kuhinju i zateći je kako pije svoju prvu kafu. I počeće još jedan običan dan. Sve do tog jutra mislila sam da je to samo pitanje njene odluke. Kad se bude umorila od bolesti ustaće i sve će biti kao pre. Ponekad sam bila tako ljuta. Kako je mogla da se razboli? Kako je mogla to da mi uradi? Do tog jutra sam verovala u čuda.
Nedelja puna proleća i sunca. Čudo nas je zaboravilo. Čuda se ne dešavaju. Bar ne nama, bar ne danas… Tiho je u našoj kući kao pred večni mir. Tiho da pritiska. Govorim sapatom:
– Nemoj da me ostaviš…
Sećaš li se, Bože, kako sam je držala za ruku da se ne bi plašila? Kako sam se otimala sa Tobom.
Onda si joj Ti, Bože, uzeo poslednji dah. Da li znaš koliko me taj njen poslednji dah još uvek boli?
Mislio si da sam u trideset sedam godina dovoljno odrasla da mogu da ostanem bez majke. Mislio si da mogu sama?
Vidiš kako ništa više nije isto?
I kako bez nje više nisam pametna?
Znaš li kako mi je dok stojim pored njenog groba i razmišljam da ona dole leži sama?
I koliko sam ja, ovde gore, sama?
Ovih dana naletećete na nekoliko priča sa naslovom #Dostojanstvo je ljudsko pravo.
Svi mi koji ih pišemo podržavamo BELhospice prvu specijalizovanu dobrotvornu organizaciju u Srbiji koja pruža palijativno zbrinjavanje pacijentima sa malignim bolestima u progresivnom, uznapredovalom stadijumu.
Palijativno zbrinjavanje je pristup koji poboljšava kvalitet života pacijenta i porodice, suočavajući se sa problemima koji prate bolesti koje ugrožavaju život kroz prevenciju i otklanjanje patnje putem ranog otkrivanja i nepogrešive procene i lečenja bola i drugih problema: fizičkih, psihosocijalnih i duhovnih. BELhospice se samim tim bavi očuvanjem dostojanstva umirućeg čoveka.
S obzirom na to da je sve veći broj ljudi sa malignim oboljenjima u Srbiji, neophodno je da se podigne svest o tome da postoji organizacija koja je tu da obezbedi pomoć pri ublažavanju bola i drugih problema pacijenata.
Bolnice uglavnom ovakve pacijente prepuštaju porodicama jer ne postoji način na koji oni mogu dalje da im pomognu. Mnogi u Srbiji nemaju dovoljno sredstava, ljudstva, vremena, niti mogućnosti da pomognu svojim najbližima koji su u poslednjim stadijumima bolesti. U tom smislu je veoma važna informacija za sve potencijalne pacijente to da su usluge BELhospice-a besplatne. Rad BELhospice-a se isključivo finansira putem donacija i prikupljanja sredstava.
BELhospice je organizacija koja se bori za ljudsko dostojanstvo u procesu umiranja, 15. marta na adresi Fandrejzing.rs biće lansiran projekat koji će ih osnažiti u ovoj borbi.
Foto: BELhospice